Sve ono što mi nismo bili

UMETNIK I VREME
Sutra (29.aprila) će u Solunu Biljani Srbljanović biti dodeljena Evropska nagrada Nova pozorišna relanost za 2007. godinu. Ovo važno priznanje, prethodnih godina su dobijali najveći evropski umetnici iz oblasti pozorišta, poput Tomasa Ostermajera, Kristofa Martalera, Oskara Kornušovasa, Jožefa Nađa i neka od najvažnijih evropskih pozorišta, kao što su Royal Court Theatre i Theatre de la Complicite. 
Eto još jedne prilike da Biljana Srbljanović bude u središtu interesovanja domaće javnosti. Kada bolje razmislite, shvatićete da u protekloj deceniji i nije bilo mnogo dana u kojima ona, na ovaj ili onaj način, nije bila prisutna u medijima. Radi se, nesporno, o najvažnijoj pojavi domaćeg dramskog stvaralaštva na kraju XX i početku XXI veka.

U tom smislu, velika medijska pažnja koju izaziva Biljana Srbljanović, potpuno je opravdana. Ona je zaslužena kvalitetom i aktuelnošću. Biljana piše drame koje su izvođene u više od pedeset zemalja sveta, dobitnica je mnogih domaćih i međunarodnih priznanja, predstave po njenom tekstovima gledalo je mnogo ljudi. Ipak, stiče se utisak da ima mnogo onih koji nikada nisu pročitali nijedan njen komad a opet su se njome bavili, diskutovali i razmišljali o njoj. Zbog čega je to tako?

Prvi mogući odgovor na ovo pitanje se nameće sam po sebi. Biljana Srbljanović je, od samog početka karijere u pozorištu, konstantno bila politički aktivna na sebi svojstven način. Iako nije bila deo nekakve političke stranke ili organizacije, uvek je otvoreno i iskreno demonstrirala svoje političke stavove. Kritikovala je sve ono sa čim smo bili suočeni od početka raspada nekadašnje Jugoslavije. Njeni stavovi su stalno nailazili na oprečne, ali uvek snažne rekacije. Čak i u prilikama kada nisu bili do kraja objektivni i argumentovani. Veoma često, njeni medijski nastupi su bili do te mere zapaženi, da bi se mogli nazvati i svojevrsnim medijskim skandalima. Malo je umetnika iz Srbije koji su u stanju da izgovorenim rečima izazovu takav odijum kao Biljana Srbljanović. Ljudi na nju reaguju snažno. Ili je vole, ili je mrze. Retko su ravnodušni. Nije preterano zaključiti ni da je veoma malo pojedinaca iz bilo koje sfere javnog delovanja o kojima se toliko govori.

Bilo bi neozbiljno reći da su njeni politički stavovi šokantni ili neobični. Ona se zalaže sa raskid sa tekovinama vladavine režima Slobodana Miloševića, svim društvenim devijacijama i sistemom vrednosti koji su nastali kao posledica te vladavine. U tom smislu, daleko od toga da je usamljena u svojim političkim zapažanjima. Mnogi ljudi u Srbiji misle slično. Mnogi svakodnevno govore u medijima. Zašto onda svi nemaju istu težinu kao Biljana? Pravdati to samo oštrinom i neposrednošću sa kojima govori ono što misli, nije dovoljno.

Da ste u drugoj polovini devedesetih godina, kojim slučajem, bili student na Odseku za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, često biste bili prinuđeni da pričate o Biljani sa ljudima koji ne znaju tačno ni šta je dramaturgija. Odete na pijacu, upustite se u neobavezni razgovor sa ljubaznim prodavcem krompira, on vas pita vas šta studirate, vi kažete, a on vas, pravo niotkuda, pita: "A šta ti kažeš na onu Srbljanovićku"? Odete u posetu rodbini, a oni, pre nego što vas ponude kafom, opale: "A šta ti kažeš na onu Srbljanovićku"?

Onda shvatite da problem nije bio samo u onome šta je govorila, već i u svemu šta je predstavljala. U zemlji u kojoj uspeh, tradicionalno, izaziva zavist, još i opustošenoj ekonomskom krizom, diktaturom i ratovima, većina stanovništva je najveći deo svoje energije usmeravala ka pukom preživljavanju. Ljudi su bili zapušteni, umorni, poniženi. U toj atmosferi, pojavio se neko ko je bio drugačiji. Neko mlad, kreativan, ambiciozan, inteligentan, drčan. Neko ko je ostvarivao uspehe u inostranstvu. Neko ko nas je podsećao šta svi zajedno, kao društvo, nismo bili. Možda je to bilo ono što je teralo ljude da snažno reaguju na Biljanu, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom kontekstu. Ne treba zaboraviti ni to da, u sredini kakva je Srbija, činjenica da je Biljana Srbljanović žena, ima udela u celoj priči...

Mnogi angažovani umetnici nisu na najsrećniji način uspeli u tome da prevaziđu pad Miloševićevog režima i pronađu nove motive za bavljenje umetnošću. Biljana Srbljanović jeste. I dalje je prisutna u medijima, ne samo povodima koji su u direktnoj vezi sa profesijom kojom se bavi. Da li to znači da je njena politička angažovanost samo jedan deo njenog ukupnog značaja kao javne ličnosti, ili da Miloševićevo vreme nije u potpunosti iza nas? Možda i jedno i drugo...