Угашени фабрички димњаци

Оџаци – Транзиција и приватизација скупо су коштале Оџачане. Живот у овој вароши на западу Бачке и околним општинским местима као да је стао. Та невесела слика посебно је видљива у раним јутарњим сатима – нема гужви на локалној аутобуској станици, нити на стајалиштима у индустријској зони, железничка станица такође је опустела. Са сетом се мештани присећају препуних радничких аутобуса и шинобуса у којима се свакодневно на хиљаде трудбеника тискало да на време стигне на посао. Некада велики и развијени индустријски центар, у непосредној близини Дунава на граници са Хрватском, давно је изгубио све епитете привредне моћи. Угашени су сви фабрички димњаци, а на њиховим врховима, с пролећа до јесени, роде свијају гнезда.

Од десетак приватизованих фабрика, које су као успешне биле познате у региону све до краја прошлог века већ поодавно не ради ниједна. На списку пропалих фирми су, поред осталих, гигант текстилне индустрије ИТЕС „Лола Рибар“, чувена Фабрика сирева „Оџачанка“, Модна конфекција „Стил“, Грађевински комбинат, две циглане, па Фабрика пластичних маса и дугмади „Напредак“, Трговинско предузеће „Бачка“, а потпуно је девастиран и мотел „Шумице“, својевремено један од најлепших и најпопуларнијих угоститељско-туристичких објеката у овом делу Војводине.

Све у свему, без запослења је током минуле деценије и по остало око четири хиљаде радника. Многи су, ипак, имали среће и некако стекли услов за пензију, неки је никада нису ни дочекали, а велики број и данас је на подугачком списку социјално угроженог становништва. У међувремену, изданци млађих школованих генерација који пристижу, уместо да редовно одлазе на посао, немају никаквих обавеза, осим – да се редовно јављају на шалтере Националне службе за запошљавање да не би изгубили право на здравствено осигурање. И, таквих је све више.

После приватизације, која је у међувремену раскинута, Хемијска индустрија „Хипол“, некада водећа у својој бранши на Балкану, у фази реструктурирања покушава да се, уз помоћ државе, колико-толико опорави од похаре коју је починио бивши власник, словеначки бизнисмен Грог Ченчич. За кратко време свог газдовања, срозао је почетну вредност капитала ове модерне фабрике, згрнуо милионе и – отишао. „Хипол“ настоји да се избави из кризе, али, кажу упућени, то више никада не може бити гигант какав је некада био. Сличну судбину доживљава и Индустрија мотора и пољопривредне опреме „Пољострој“, коју је до пословног дна довео њен бивши власник Миле Јерковић. Најпре је купио предузеће „за ситне паре“, потом подигао хипотекарни кредит од пет милиона евра, а онда је купопродајни уговор раскинут, да би и у„Пољостроју“ почео процес реструктурирања и била делимично обновљена производња, али са драстично смањеним бројем радника.

Општина Оџаци није се усрећила ни са приватизацијом земљорадничких задруга у оближњим селима Раткову, Бачком Брестовцу, Српском Милетићу и Богојеву, чији бивши и садашњи радници већ неколико година указују на многе махинације и преваре нових власника и упорно захтевају да се преиспитају купопродајни уговори.

И мада актуелна локална власт на разне начине покушава да, макар и делимично, довођењем страних инвеститора ублажи социјалне потресе изазване промашеним приватизацијама – привредни опоравак овог краја иде споро и тешко. Иако је општина стекла сертификат Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) о повољном пословном окружењу, који поседује још свега 26 локалних заједница у Србији, страни капитал још не пристиже како се очекивало. Охрабрује, ипак, долазак две стране компаније и једне домаће, које су већ „пустиле“ корене у овдашњој индустријској зони.

Недавно је почео да ради погон за производњу седишта и тапацирунга за аутомобиле, канадско-чешке компаније „Магна“, што је у ствари прва фаза изградње моћне фабрике, која ће до краја идуће године запослити око 450 радника. Стигла је и аустријска фирма „Грајнер“ и преузела „Хиполов“ погон за производњу пластичне амбалаже у коме ће, поред садашњих седамдесет запослених, до краја године примити још педесетак радника. Уз то, једна од нада развоја је и будући велики производно-дистрибутивни центар „Стандард гаса“, највећег произвођача течног нафтног гаса у Србији, чија је изградња у току. У питању је инвестиција од девет милиона евра, а када за пар месеци буду завршене две, од предвиђене три, етапе изградње, „Стандард гас“ ће запослити најмање педесет радника, а следеће године још толико.

Петко Копривица