Меч године

Много тога се променило од последњег сусрета наших и хрватских фудбалера у Максимиру, 9. октобра 1999, кад нас је реми 2:2 одвео на Европско првенство 2000. године. Поред свих наших и хрватских медија и многи страни су га назвали „меч столећа”, гурајући спорт у сенку политичких и националистичких страсти.

А, у ствари, холивудска најава „Милошевић против Туђмана” била је бледа копија једине праве „утакмице столећа”, како је давно крстио Ројтерс, кад је олимпијски двобој Југославије и Совјетског Савеза у Тампереу 1952. називан „Тито против Стаљина”.

Време чини своје, па нигде не пише да је Тито победио Стаљина или да је Милошевић надиграо Туђмана. Остаје само спортски резултат.

И добро је да данас, из Загреба и из Београда, углавном стижу поруке да све емоције треба да се задрже само на зеленом правоугаонику.

Нико, међутим, не може да предвиди шта ће се све догађати кад меч почне, јер чак и да се ривали понашају као што најављују, ко може да убеди публику да их у томе прати. Тешко је да се потисне оно чиме су годинама пуњене главе до усијања – сваки сусрет Србије и Хрватске је више од игре.

За девет дана Хрватска и Србија (онда СР Југославија) срећу се овог пута у „мечу године”, што већ указује да је набој „сто пута мањи” него онда када је данашњи селектор Синиша Михајловић слободним ударцима припремио голове Предрагу Мијатовићу и Дејану Станковићу. С обе стране долазе поруке које могу да се подведу под једно: Нека победи бољи!

Тако је председник ФС Хрватске Давор Шукер, који је као играч прошао онај пакао пре 14 година, јуче позвао хрватске љубитеље фудбала да аплаудирају српској химни и да би „сви заједно кроз фер-плеј и респект требало да се оградимо од хулигана”. На витешку борбу позива и темпераментни Михајловић који је по повратку из Максимира 1999. тај успех посветио „напаћеном српском народу”.

Што се тиче играча, тренера и функционера оба савеза, они су у „предигри” учинили своје.

Треба знати и то да није случајно што функционери Европске фудбалске уније последњих дана посећују Београд и Загреб и подсећају обе државе (пре свега њих, па тек онда фудбалске савезе) да ће се упозорење њеног председника Мишела Платинија о „нултој толеранцији” драстично применити на обе земље у случају да се понове ружне сцене на трибинама.

И Србија и Хрватска стекле су лошу репутацију због расизма и насиља на спортским борилиштима и зато ће наредна утакмица бити посматрана и из тог угла. Обично због групе хулигана испаштају гледаоци, али неретко и репрезентације издржавају казне за нешто у чему нису учествовале.

Зато су обе стране свесне да им победа неће гарантовати ништа у борби за одлазак на Светско првенство 2014. Јер шака простака може и једнима и другима да ускрати пут у Бразил. Показало се у „случају Ђенова” да за насиље на трибинама главни кривац могу да буду и гости.