Meč godine

Mnogo toga se promenilo od poslednjeg susreta naših i hrvatskih fudbalera u Maksimiru, 9. oktobra 1999, kad nas je remi 2:2 odveo na Evropsko prvenstvo 2000. godine. Pored svih naših i hrvatskih medija i mnogi strani su ga nazvali „meč stoleća”, gurajući sport u senku političkih i nacionalističkih strasti.

A, u stvari, holivudska najava „Milošević protiv Tuđmana” bila je bleda kopija jedine prave „utakmice stoleća”, kako je davno krstio Rojters, kad je olimpijski dvoboj Jugoslavije i Sovjetskog Saveza u Tampereu 1952. nazivan „Tito protiv Staljina”.

Vreme čini svoje, pa nigde ne piše da je Tito pobedio Staljina ili da je Milošević nadigrao Tuđmana. Ostaje samo sportski rezultat.

I dobro je da danas, iz Zagreba i iz Beograda, uglavnom stižu poruke da sve emocije treba da se zadrže samo na zelenom pravougaoniku.

Niko, međutim, ne može da predvidi šta će se sve događati kad meč počne, jer čak i da se rivali ponašaju kao što najavljuju, ko može da ubedi publiku da ih u tome prati. Teško je da se potisne ono čime su godinama punjene glave do usijanja – svaki susret Srbije i Hrvatske je više od igre.

Za devet dana Hrvatska i Srbija (onda SR Jugoslavija) sreću se ovog puta u „meču godine”, što već ukazuje da je naboj „sto puta manji” nego onda kada je današnji selektor Siniša Mihajlović slobodnim udarcima pripremio golove Predragu Mijatoviću i Dejanu Stankoviću. S obe strane dolaze poruke koje mogu da se podvedu pod jedno: Neka pobedi bolji!

Tako je predsednik FS Hrvatske Davor Šuker, koji je kao igrač prošao onaj pakao pre 14 godina, juče pozvao hrvatske ljubitelje fudbala da aplaudiraju srpskoj himni i da bi „svi zajedno kroz fer-plej i respekt trebalo da se ogradimo od huligana”. Na vitešku borbu poziva i temperamentni Mihajlović koji je po povratku iz Maksimira 1999. taj uspeh posvetio „napaćenom srpskom narodu”.

Što se tiče igrača, trenera i funkcionera oba saveza, oni su u „predigri” učinili svoje.

Treba znati i to da nije slučajno što funkcioneri Evropske fudbalske unije poslednjih dana posećuju Beograd i Zagreb i podsećaju obe države (pre svega njih, pa tek onda fudbalske saveze) da će se upozorenje njenog predsednika Mišela Platinija o „nultoj toleranciji” drastično primeniti na obe zemlje u slučaju da se ponove ružne scene na tribinama.

I Srbija i Hrvatska stekle su lošu reputaciju zbog rasizma i nasilja na sportskim borilištima i zato će naredna utakmica biti posmatrana i iz tog ugla. Obično zbog grupe huligana ispaštaju gledaoci, ali neretko i reprezentacije izdržavaju kazne za nešto u čemu nisu učestvovale.

Zato su obe strane svesne da im pobeda neće garantovati ništa u borbi za odlazak na Svetsko prvenstvo 2014. Jer šaka prostaka može i jednima i drugima da uskrati put u Brazil. Pokazalo se u „slučaju Đenova” da za nasilje na tribinama glavni krivac mogu da budu i gosti.