Господари календара

Прође, ево, још један Међународни дан избеглих и прогнаних лица. Календарска "аномалија", тек… Коме ли само паде на памет да га уметне у крај јуна, у ово мило годишње доба?! Није се тај нашетао по избегличким камповима и нагледао им се лица. Нити ћутао пред њима. Какав, море, јун, људима довека заробљеним у "децембру"…

Задивљујући је тај махерски, умешни и надасве "дивни" однос савременог друштва према овој и њој сличним мукама човечанства. Свему с чим неће, не може или не уме да се носи, друштво једноставно додели дан, склони се у страну и чека. Нешто ће већ да се догоди. Заборав, ако ништа друго. Царство небеско, за све муке овоземаљске. Нешто, већ… Бог је створио свет, они су дали дан, а и избеглице би могле да се мало потруде.

Елем, неко новије цифрање вели да је тренутно, дуж кугле земаљске, нешто више од двадесет милиона избеглих. Држава за себе. И то каква.

У нас их је, разбрајање каже, неколико стотина хиљада, што званичних, што без прецизног, писаног трага о постојању. То живота с којим се рву заиста није достојно евиденције…

Међутим, косметски "вагабунди" не улазе у ово бројање. Прописи јасно кажу да су они: интерно расељена лица а не избеглице, јер нису стигли са територије других република или држава, већ су се чисто збили који метар дубље у матицу. На своја огњишта иначе могу да се врате кад год им се прохте. Ови што су тренутно у њиховим кућама само их проветравају и заливају цвеће…

У ствари, суштинска разлика између ове две категорије је у томе што "интернирцима" закон нигде изричито не брани да се надају. Штавише, инсистира на томе да нада умире последња. И после избеглих, расељених и прогнаних.

Поразније од свега је да постоји још једна, најбројнија и најутицајнија категорија "раздомљених".

То су сви они избегли из памети, (само)прогнани из смисла, расељени из људскости, из било какве емоције…

Мало шта више значи то што је неко још на своме. Најгоре је избеглиштво у глави. Најжалоснији колективни центар, онај у подсвести. Нема тог комесаријата, нити институције која нас може вратити кући, у једини истински дом човека – разум.

Најгоре од свега је што ће "господари календара" можда и схватити колики је ово цивилизацијски проблем, а онда, зна се шта следи. Добиће свој дан.