Gospodari kalendara

Prođe, evo, još jedan Međunarodni dan izbeglih i prognanih lica. Kalendarska "anomalija", tek… Kome li samo pade na pamet da ga umetne u kraj juna, u ovo milo godišnje doba?! Nije se taj našetao po izbegličkim kampovima i nagledao im se lica. Niti ćutao pred njima. Kakav, more, jun, ljudima doveka zarobljenim u "decembru"…

Zadivljujući je taj maherski, umešni i nadasve "divni" odnos savremenog društva prema ovoj i njoj sličnim mukama čovečanstva. Svemu s čim neće, ne može ili ne ume da se nosi, društvo jednostavno dodeli dan, skloni se u stranu i čeka. Nešto će već da se dogodi. Zaborav, ako ništa drugo. Carstvo nebesko, za sve muke ovozemaljske. Nešto, već… Bog je stvorio svet, oni su dali dan, a i izbeglice bi mogle da se malo potrude.

Elem, neko novije cifranje veli da je trenutno, duž kugle zemaljske, nešto više od dvadeset miliona izbeglih. Država za sebe. I to kakva.

U nas ih je, razbrajanje kaže, nekoliko stotina hiljada, što zvaničnih, što bez preciznog, pisanog traga o postojanju. To života s kojim se rvu zaista nije dostojno evidencije…

Međutim, kosmetski "vagabundi" ne ulaze u ovo brojanje. Propisi jasno kažu da su oni: interno raseljena lica a ne izbeglice, jer nisu stigli sa teritorije drugih republika ili država, već su se čisto zbili koji metar dublje u maticu. Na svoja ognjišta inače mogu da se vrate kad god im se prohte. Ovi što su trenutno u njihovim kućama samo ih provetravaju i zalivaju cveće…

U stvari, suštinska razlika između ove dve kategorije je u tome što "internircima" zakon nigde izričito ne brani da se nadaju. Štaviše, insistira na tome da nada umire poslednja. I posle izbeglih, raseljenih i prognanih.

Poraznije od svega je da postoji još jedna, najbrojnija i najuticajnija kategorija "razdomljenih".

To su svi oni izbegli iz pameti, (samo)prognani iz smisla, raseljeni iz ljudskosti, iz bilo kakve emocije…

Malo šta više znači to što je neko još na svome. Najgore je izbeglištvo u glavi. Najžalosniji kolektivni centar, onaj u podsvesti. Nema tog komesarijata, niti institucije koja nas može vratiti kući, u jedini istinski dom čoveka – razum.

Najgore od svega je što će "gospodari kalendara" možda i shvatiti koliki je ovo civilizacijski problem, a onda, zna se šta sledi. Dobiće svoj dan.