Лажни Шумановић продат на аукцији

Две слике Саве Шумановића продате су прошлог лета, у размаку од два месеца, по знатно вишој цени од почетне, на аукцији у крилу Ришеље, чувене аукцијске куће „Отел Друо” у Паризу. Ову информацију објавила је и „Политика” на својим странама. Љубица Миљковић, виши кустос Народног музеја у Београду, тврди, међутим, да је реч о фалсификатима! Кустос Никола Кусовац додаје „да се из авиона види да то нису дела Шумановића”.

Како је могуће да велике аукцијске куће нуде на продају дела која нису до краја проверена? Како је могуће да се она продају искусним трговцима уметнина, који иначе купују на аукцијама и то по знатној суми? На наше питање како са толиком сигурношћу тврди да су слике Саве Шумановића „Обала мора са боровима”, која је продата у Паризу прошлог јуна за 32.000 евра и „Купање коња Сент Ан де ла Палид”, која је продата прошлог августа за 40.378 евра, фалсификат, иако их није видела уживо. Љубица Миљковић за „Политику” одговара:

– Зато што познајем Шумановићев опус и знам да те слике немају везе са њим. Оне нису фалсификоване по неким Шумановићевим оригиналним сликама, већ су потпуно измишљене. Тврдим да их 99,9 одсто није насликао Шумановић. Једноставно то није ликовни рукопис шидског уметника, нити његова композициона структура, то нису његове боје и то није он. Поготову не из периода од 1920. до 1930. године. Шумановић је отишао у Париз 1920. где прихвата елементе посткубизма и ради слике као најталентованији ученик Андреа Лота. То је трећа деценија 20. века, карактерише је чврста форма и сведена палета и уметник тако ради до 1926. када прави рез. Тада настаје његово колористичко сликарство, то није експресионизам, већ поетски реализам на особен начин. Сава Шумановић ствара аутентично и ради тада „Пијани брод”. Такав човек једноставно не може да наслика ово што је сад продато. Ако сте видели „Белу вазу” и „Мост на Сени”, „Црвени ћилим”, можете да занемите пред палетом, акордима, хармонијама, јер то је поезија исказана сликом! Слика је непоновљива емоција, али се не може фалсификовати. Радови продати у Паризу прошлог лета су слике неког аматера! Чињенице које се наводе као резултат експертизе су никакве. Не знам ко је то радио и како то може да дозволи, нити је моје да се то питам – каже Љубица Миљковић.

Ову историчарку уметности питамо шта би сваки купац неког уметничког дела требало да уради?

– Прво морате да се распитате о веродостојности неког уметничког дела у домицилној земљи. У нашем случају купац је морао да контактира Народни музеј, Музеј савремене уметности или галерију „Сава Шумановић” у Шиду. На пример, ако намеравам да купим дело јужнокорејског уметника морам прво о њему да се распитам у Јужној Кореји. Ко би у Европи уопште могао да потврди његову оригиналност? То важи и за дела наших сликара, ма колико била позната аукцијска кућа која посредује у продаји. Дешавало се да наши успешни људи у иностранству годинама купују дела српских сликара и пред крај живота их поклоне Народном музеју, а онда ми констатујемо да није реч о оригиналима. Купци су често преварени.

Слика продата на аукцији у „Друоу” као Шумановићева: „Обала мора са боровима”

Од наше саговорнице сазнајемо више о аргументима за процену на примеру слика Надежде Петровић. Музеј има 92 Надеждина рада. Постоје и хемијске анализе наноса боја које је сликарка користила и уз сарадњу са Институтом у Винчи, долази се до непогрешивог закључка.

– Не кажем да је особа која је продала слику хтела некога да превари, можда је била убеђена да има дело Саве Шумановића, а купац није знао да пред њим није оригинал. Дела наших сликара у Француској купују углавном наши људи. Али можда је слику купила иста особа која је дала на продају. Тако је добијен сертификат за наивне. Платите дело 30.000 евра, а у домицилној држави га продате за готово пет пута више новца – наводи више опција Миљковићева. На недавно завршеном Фесту, видели смо филм „Најбоља понуда” у коме главни лик, човек који води аукцију, препозна да је дело понуђено на надметање потцењено или приписано погрешном аутору. Понекад би и он сам намерно доводио купце у заблуду тврдећи да је платно далеко мање вредно него што стварно јесте. Превара функционише тако што се на аукцији појављује његов партнер, лажни купац, који лицитира и у највећем броју случајева пазари потцењену слику. Прави купац је у ствари баш та особа која води аукцију који зна да слика коју је управо платио, на пример, 20.000 евра, у ствари вреди два милиона евра.

О томе како је могуће да познате аукцијске куће не провере до краја дела која нуде купцима, кустос Никола Кусовац каже:

– Да се нама обратио купац Шумановићеве слике и да смо му ми написали да то није оригинал, реномиране аукцијске куће би му одмах вратиле новац од продаје таквог дела. Врло су професионални и средства враћају назад. Имали смо пример нашег човека који је у Лондону купио два портрета Уроша Кнежевића, а ми смо утврдили да то нема везе са Кнежевићем и он је на основу папира добио новац назад. Дакле, у озбиљној аукцијској кући на основу потврде домицилног музејског експерта да дело није оригинал новац се враћа. Онда се можда покреће поступак према оном ко је дело донео, јер аукцијске куће ипак не примају дела, а да не знају порекло.

На коментар да је можда исти човек и продао и купио исту слику како би је верификовао на аукцији Кусовац истиче:

– Не верујем у то, јер би га то доста коштало, морао би да плати један део колача пореској служби, други „Друоу”, мада није бесмислена ни та варијанта. А питање је да ли ће је после продати неком. То што је на аукцији продата неће дати легитимитет тој слици. Аукцијске куће имају своје стручњаке, али у Француској су сигурно непогрешиви када је реч о њиховим сликарима, што не мора да значи и када процењују наше уметнике. Зато је могуће ово што се догодило са фалсификатима Саве Шумановића. Тако се улази у ризик, а покрива га велика фирма која враћа новац.

------------------------------------------------------------------

Незаштићени купци

Две слике Игњата Јоба и Рихарда Јакобича је својевремено девојка добила приликом удаје као родитељски дар. Након неколико година донела их је у музеј на чишћење и сазнала да ови уметници нису аутори тих слика. Потом је породица одлучила да их врати продавцу, а њихова цена је била око 2.500 марака за сваку и да тужи дотичну особу. Продавац се на суду бранио тако што је тражио вештачење о томе колико кошта слика Јакобича, а колико Јоба. Када је вештак саопштио да дела коштају десет пута више него што су плаћена, продавац је оптужио купце да су њега хтели да преваре и плате му много јефтиније од реалне цене . Зато онај ко купује треба да буде опрезан.