Жртве инцеста и претеривања

Пре неколико месеци су читаоци „Политике” били у прилици да прочитају „вест” да је према подацима једне невладине организације свако пето дете у Србији жртва инцеста. Затим је у јутарњем дневнику „националног сервиса европске Србије” 15. марта „просут” фрапантан податак да je „свака трећа девојчица” и „сваки седми дечак” жртва инцеста.

Ради се о целих 33 одсто популације девојчица у Србији и око 14 одсто свих српских дечака. То онда значи да свака таква жртва инцеста подразумева и постојање учиниоца конкретног кривичног дела, који мора бити пре свега неко од родитеља или блиских сродника. Да ли је трећина будућих мајки доживела такво тешко зло у најранијем детињству и зар је сваки будући седми отац био жртва тако тешког злочина? Да ли смо ми земља монструма и њихових невиних жртава? Нисмо, наравно, али то не значи да такве информације нису монструозне.

Ако је свако пето дете жртва инцеста, то значи да је 20 одсто дечје популације невероватно тешко виктимизирано. Из тога истовремено произлази и да још око 20 одсто популације одраслих спада у категорију гнусних злочинаца. Дакле, приближно пола нације је у сфери тешке патологије. Када би такви подаци били истинити, Србија би била јединствена у свету, наравно у крајње негативном смислу. Можда то неко жели, али то нема никакве везе са истином и невероватно је да нико од новинара који преносе такве податке није бар мало „укључио мозак”, пре него што је „папагајски” пренео очигледно лажне податке.

Према званичним статистичким подацима кривично дело родоскрвњења, како се у кривичноправном смислу означава инцест, чини веома мали број од укупно учињених кривичних дела у Србији. Кривична дела против полне слободе, где спада и силовање, годинама не прелазе 0,3 одсто од свих учињених кривичних дела. У тој групи кривичних дела око једна петина је учињена на штету малолетних особа. Наравно, за оваква кривична дела је типична и велика „тамна бројка”. То значи да је увек далеко већи број стварно учињених таквих злочина од броја оних који су званично евидентирани. Најчешће, жртва избегава да пријави кривично дело, јер се прибојава неугодности у кривичном поступку, стиди се, себи пребацује, боји се осуде друштва... Модерни правни системи настоје да колико год је могуће помогну жртвама и спрече такозвану секундарну виктимизацију. То је посебно значајно када су жртве сексуалног насиља деца и посебно ако су насилници лица која су деци блиска, као што је то случај са такозваним инцестом. Сматра се да је у овим случајевима однос кривичних дела која су званично евидентирана и оних која су извршена, али нису пријављена од један према пет, до чак један према десет или више. Али чак и највиша пропорција ове врсте не може ни иоле да се приближи очигледно лажном податку да је „свако пето дете” у Србији жртва инцеста. Ради се о драстично увећаном податку. У криминологији се примењују неке методе испитивања праве „величине”, односно „стопе” одређене врсте криминалитета, па се тако донекле може „продрети” и у „тамну бројку”. То се на пример, чини виктимолошким студијама, као што су анонимне анкете релевантне популације могућих жртава. На темељу тих истраживања праве се одређене процене, али је податак о проценту деце жртава инцеста у Србији очигледно „ван свих стандарда” ове врсте.

У свом роману „Браћа Карамазови”, Достојевски закључује да „ни највећа срећа човечанства није вредна једне сузе невиног детета”. Дете жртва злочина носи тешке ожиљке кроз цео живот, а нарочито када је жртва сексуалног насиља и посебно када је учинилац блиска особа. Тој деци треба помоћи, што је могуће како квалитетним законодавством, тако и бољом праксом поступања са жртвама у кривичном поступку. Међутим, изношење очигледно лажних података и сврставање једног огромног дела свакако најосетљивије и за друштво најдрагоценије популације у круг жртава изузетно тешког и гнусног кривичног дела, представља својеврсно вређање правих жртава, али и тешко „жигосање” великог дела нације.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду, председник Удружења правника Србије