Из америчке „пандорине кутије”

Солун – Какве су слике у фотоалбуму првих тринаест година 21. века? Шокантне, узнемирујуће, аморалне! Али, чак и такве, забележене у дугометражним документарним филмовима о којима се ових дана прича на Солунском фестивалу, добро је што постоје. Као сведочанство времена без идола, идеала и квалитетног вредносног система и као валидан доказ за неки од будућих судова историје.

Један од таквих, важних доказа без сумње је „Невидљиви рат” Кирбија Дика, шокантан филм који сведочи о недавном почетку револуционарне истраге о једној од најсрамнијих, а најчуванијих тајни у Америци – епидемији силовања у америчкој војсци! О каквим је размерама реч сведочи и јавно објављени податак да ће америчке жене-војници у борбеним зонама пре бити силоване од стране својих мушких колега него ће страдати од непријатељске ватре!

Министарство одбране САД и основана Служба за сексуално злостављање износи и податак да је само у 2010. години број пријављених случаја био 19.300 силовања, а да је број непријављених минимум још толики. Диков „Невидљиви рат”  је снажно фокусиран на драматичне и веома емоционалне приче жртава силовања, најчешће припадница маринаца, авијације и морнарице, и као такав је и дирљива оптужба системског, деценијског заташкавања војних сексуалних злочина. Истовремено, филм је и хроника борбе ових жена да поново изграде своје животе, борбе за правду и истину и борбе да се америчким политичким званичницима отворе очи како би се коначно могле и законски донети преко потребне системске промене. Још једна од америчких „пандориних кутија” је отворена и повратка нема. Филм је изложио проблем уз пуно сведока, али није залазио дубље у узроке епидемије силовања и психолошке профиле војника-силоватеља међу којима је и много оних са официрским чиновима.

Још једна прича филмски изашла из америчке „пандорине кутије” је заинтересовала публику. Документарац „Место за столом” Кристи Џекопсон и Лори Силвербах,  сведочи о томе да једно од четворо америчке деце одлази на спавање гладно! Глад у Америци? У пребогатој земљи која  има све ресурсе, могућности и средства да обезбеди приступачну храну за све Американце? Невероватно, али истинито. „Место за столом” о овом проблему говори кроз призму троје људи који припадају такозваним „исхраном несигурним” групама, али и кроз призму стручњака, активиста (међу којима је и глумац Џеф Бриџис као оснивач фонда за помоћ гладнима) и обичних грађана који су још увек мало свесни тога колико глад може да има озбиљне економске, социјалне и културне импликације по америчку нацију.

Међу Сликама 21. Века на 15. Фестивалу дугомезражног документарног филма у Солуну, свакако ће се дуже памтити „Бела ноћ” израелске редитељке Ирит Галатиме, који је попут децентне, а снажне филмске поеме о људским правима. Галатимова из ноћи у ноћ прати групу палестинских жена које, пузећи кроз рупе на оградама од бодљикавих жица и често бежећи од војних израелских патрола, одлазе у Јерусалим где раде као веома цењене кућне помоћнице, прехрањујући тако своје многочлане породице. Њихово ускраћено право на слободу кретања, ускраћено право на рад и нормалан живот, тема је овог ангажованог филма који сведочи о свакодневном опасном маневру Палестинки које током тих белих ноћи у камеру говоре о својим животима, болу, надама и сновима.

Снови и надања тема су и потресног, иако по тону оптимистичког, филма „Слатки снови” Роба и Лизе Фрухтман који прича о првој женској бубњарској групи у Руанди, састављеној од припадница и Хутуа и Тутсија и њиховим напорима да у сопственом власништву отворе продавницу сладоледа. Свака од ових талентованих музичарки је 1994. године преживела један од најгорих геноцида у историји света, било као дете жртве или као дете починиоца. Трауме су остале, ране још нису зарасле, али је њихов суживот у заједничкој музичкој трупи и у заједничком послу, један од најуспешнијих лекова и истовремено један од очајнички потребних извора радости и стварања заједничког пута ка будућности мира.

Из непалског мира у ирачки и авганистански рат отићи ће нови „контигент” здравих и правих дечака, који ће на понос својих сеоских породица из непалских планинских врлети постати часни припадници славних одреда гурки, припадника британске војске. О свему овоме говори филм „Ко ће бити гурка” Кесанга Цетена, у којем младићи посебне физичке конституције, мишићне и менталне снаге, показују да су свесни тога да се из туђих ратова неће можда вратити живи, али часна професија гурки обезбедиће бољи живот целој породици.

Иако носталгични, тонови грчког филма „Хипи, хипи Матала! Матала”!Јоргоса Вареласа, унели су међу гледалиште највише ведрине и позитивних осећања. Иако најмање место на свету, током 60-их година 20. века постало је „најконтроверзнија тачка” грчког друштва која је изазивала гнев и тада владајуће војне хунте и цркве. Рибарско сеоце Матала на југу Крита преко ноћи је стекло светску славу, тако што су после случајног открића једног немачког студента хеленистике, тамо почели да пристижу хипици из целог света, који су спавали и живели у чувеним маталским пећинама, формирајући јединствену међународну заједницу која је веровала у слободу и мир и у боље и праведније сутра. И то усред диктаторске Грчке тога доба!

Вареласов филм поставља питања ко су били ови млади људи, шта их је довело у Маталу и какав је био однос са локалним становништвом? Одговори одмах стижу, кроз аутентична сведочења те некадашње младости, а данас готово седамдесетогодишњака. Професора, бизнисмена, музичара, физичара, домаћица: Арна и Елмара из Немачке, Ширли и Пем из Велике Британије..., али и бака Александре и Катерине и од Јоргоса, који је био и остао сиромашни рибар из Матале, лични пријатељ Џони Мичел која га је опевала у својим песмама.

Изванредан филм! Корисна лекција о борби за суштинске људске вредности и за идеале слободе, мира и једнакости. После више од 40 година, захваљујући друштвеним мрежама, ти некадашњи „хипици” у сталном су међусобном контакту, захваљујући чему су се прошлог лета окупили у Матали да прославе јубилеј своје бунтовничке младости!