Култура постаје привилегија богатих

У пуном Битеф театру јуче се водила бурна дискусија о моделима културне политике у Европи данас, њиховој могућој варијанти и одрживости у Србији, буџету за културу, и дометима културне политике у коју се не улаже довољно новца. Учеснике трибине позвао је Организациони одбор за обележавање десет година од убиства Зорана Ђинђића, а поред бројних уметника, културних посленика, новинара, у публици су били и представници ЛДП-а Бојан Ђурић и Чедомир Јовановић. Јовановић је рекао да прво морамо да констатујемо да се „свет око нас срушио”, па онда да преузмемо сопствену одговорност и изборимо се за нормалан живот. Томе су се  супротставили учесници скупа рекавши да ако може један пројекат да се изгура уз добру вољу и ентузијазам, може и други, али да без системске уређености и подршке државе – трећи неће моћи да се изведе до краја.

Професорка Милена Драгићевић Шешић је нагласила да се не виде промене на нашој културној сцени нити у нашој културној политици. Она је поменула холандски модел културне политике који је заснован на принципу евалуације и децентрализације, где пројекти трају четири године, и настављају се и после промене власти. Како је додала, у озбиљним државама постоје и независни фондови за културу у које се, поред државног буџета, слива додатни новац за програме – на пример, од пореза на лутрију. У Француској, додаје, 200 трупа три године добијају средства, са обавезом да направе само две представе годишње, јер је препознато да уметност захтева истраживачки процес, не иде се на карту квантитета и фабриковања представа.

Говорећи о спрези образовања и културе, професорка Шешић је навела да се, ваљда само код нас, школе затварају како би деца гледала утакмицу, и предложила је да као што су Словенци увели Годину културе у школама, ми уведемо Годину уметности, где би се осам година време посветило свим уметностима, али и популарној култури.

Глумица Мирјана Карановић је нагласила да ми годинама живимо у ишчекивању да се створи културна политика. „Реч култура постаје нешто погрдно, и резервисано за малу групу људи, а безначајно за остатак народа”.

– Претворили смо се у друштво које више не зна да препозна шта је добро. Људи који би могли да стварају, повлаче се, јер њихово дело није препознато као нешто што је потребно. У последњих двадесет година разлози за добијање средстава били су личне везе и контакти, али критеријум за једну представу не може бити то да ли познајете министра, или да ли градоначелник воли да иде у позориште. Новца има, али се он не распоређује како треба, рекла је Мирјана Карановић

Редитељка Ања Суша истакла је да осим државне помоћи, нема другог начина за финансирање културе, с обзиром на то да се из европских фондова не може, како додаје, добити значајнија сума новца. „Цео систем културе је до сржи политизован. Уколико се успоставе критеријуми, људи који су постављени страначки, остаће без посла. Први корак да се то превазиђе јесте да критеријум одабира кадра буде професионална референца”, сматра Ања Суша додајући да се код нас недовољно улаже у омладинску културу. Она види опасност у претераном инсистирању на менаџерском концепту у култури, као и форсирању културних индустрија које су самоодрживе, за разлику од осталих културних сектора.

Драматург Милена Богавац је навела пример позоришта Дадов који, иако је на буџету града, наплаћује своју школу глуме, што раније, како је навела, није био случај. На тај начин, додаје Милена Богавац, култура ће постати привилегија богатих. Редитељ Дарко Бајић је нагласио да проблеми у културе морају да се реше сада, јер млади неће кривити бивше министре културе, већ старију генерацију која се није изборила за своја права.

Чуло се још и то да културни сектори морају да буду солидарни у својим циљевима, да је потребно да се уведу пореске олакшице за фирме које спонзоришу културу, да су наши проблеми махом везани за погрешне људе на погрешним местима, као и да се наше културне политике уништавају у систему образовања.

М. Сретеновић