Протерана поезија

Издавачка кућа „Драганић”, поводом три деценије стваралаштва Зорана Богнара (1965), песника, есејисте, прозног писца, књижевног критичара и антологичара, рођеног у Вуковару, објавиће његова изабрана дела. Поетском трилогијом под називом „Албедо, Аура, Алхемија” (с поднасловом „99 песама о запањујућој јасноћи неизговорених речи”), отпочело је штампање првог кола изабраних дела у којем ће још бити књиге „Елизејска трилогија” и „Ново распеће” (антологија савремене српске поезије трагом естетског егзорцизма 1967–2000). Прво коло, како најављује издавач, биће објављено до овогодишњег београдског сајма књига, када ће бити најављено и друго коло, планирано за 2014, с књигама: „Ејдетске слике”, „Фотографије гласова 1 и 2” и „Течни кристал” (антологија српског микроесеја 20. века).

Упитан чему тежи у свом песништву Богнар за наш лист кратко каже: „Експресивности, поливалентности и мисаоној дубини” и додаје:

– Велики Тагоре је, својевремено, говорио „или ватра у песми, или песма у ватру”, и та максима је на неки начин и неписано правило поезије. Дакле, права поезија је својом експресивношћу, поливалентношћу и мисаоном дубином увек имала сјајну комуникацију са пасионираним читаоцима. Та узвишена симбиоза читаоца и саме поезије траје од памтивека. Међутим, имамо примера и у нашој, и у светској књижевности, да је својевремено објављивано доста књига „песама” које немају никакве везе са поезијом. Ту пошаст је можда најбоље прокоментарисао контроверзни и бескомпромисни Чарлс Буковски, који је у једној од својих песама написао и следећи иронични стих: „О Господе, зашто си створио толико много песника, а тако мало поезије?”

Наслов једне Богнарове песме гласи: „Вегетаријанац у земљи роштиља”. Могли бисмо, објашњава песник, ту гротескну метафору да користимо и када говоримо, не само о позицији песника, него и саме поезије у Србији. „Песник је потпуно неприлагођен у Србији, баш као и вегетаријанац у земљи роштиља, у земљи Србији из које је, баш као и ономад из Платонове државе, поезија протерана на велика врата”, каже Богнар.

Наш саговорник истиче и податак да само још три српска издавача у континуитету штампају поетске књиге, то су краљевачка „Повеља”, вршачки КОВ и смедеревска „Арка”. Сви остали, а поготово водећи српски издавачи, или више уопште не штампају песничке књиге или за три године објаве једну или две збирке песама. Данас готово сви издавачи, у време економске кризе, штампају, у највећем броју, комерцијалне књиге како би преживели, док у фиокама чекају нека боља времена књиге из области поезије, историје уметности, књижевне критике, теорије и есејистике.

Земља у којој смо живели у крви се распала. Питамо Богнара да ли се песници из региона, како се то сада каже, друже и сарађују?

Сарадња, каже, постоји. Срећан је што је његова „Антологија савремене српске поезије краја 20. века”, коју је „Рад” објавило 2001. године, као прву антологију српске поезије у овом веку, у ових 13 година, доживела потврду свега онога што је заговарао и слутио о поезији на почетку 21. века. У времену потпуно поремећених вредности, у времену када су бласфемија, лицемерје, похлепа и јад, попут четири јахача Апокалипсе, завладали уздрхталим светом у књижевности на простору бивше Југославије (у последње две деценије) појавила се, готово аутохтоно и епифанијски, једна снажна поезија која нам је понудила могућност и колективне и личне катарзе; која нам је понудила „свемилостиву воду” у којој би, и с којом би, могли да оперемо упрљане руке оболелог света. У ствари, наглашава Зоран Богнар, ова поезија је представљала покушај померања мисли и емоција ка нечем непознатом и могућем, она је била израз сталних преображаја у човеку, она је била непрестано трагање које је (понекад у молитвеном и исповедном, а више у бурном и експресивном тону) подстицало креативне промене за даљом и дубљом хуманизацијом света.

----------------------------------------------

Скромност нема шансу

Рекли сте, својевремено, да је скромност погубна особина у Србији. Зашто?

– Свуда у свету скромност је узвишена алегорија господственог, благог, стишаног и достојанственог човека с мером. Нажалост, у Србији такав човек нема никакве шансе да опстане. У овом хаотичном друштву, рекао бих, у овој немилосрдној арени највећа и најважнија вештина је преживети. Бити скроман у тој и таквој Србији – значи пристати на процес самоелиминације – каже Богнар.