Последњи цвркутан

Врање – Недавно умало није био прекинут свадбени ручак са музиком у ексклузивном "Симповом" националном ресторану "Харемлук" у центру Врања. Сазнавши да свадбено весеље слика, познати врањскии фотограф Јовица Станковић Татабит млада и младожења заједно са кумом су затражили од њега да им отпева "Станину песму". Ако не буде песме, музика и фотограф могу да иду из кафане, поручили су.

    – Био сам изненађен, али у исто време и почаствован овим захтевом. Да будем искрен, погодили су ме право у срце. Ставио сам фотоапарат у торбу, затим узео микрофон и запевао: "Сву ноћ стојим на капију, раним Стану с леблебију..." Аплауз са свих страна. Добацивање: "То мајсторе, удри само тако". Почеше да ме лепе еврима, а ја их додајем шефу оркестра – прича Јовица Станковић, један од последњих врањских "цвркутана" одавно заборављеног врањског карасевдаха и додаје: На овај начин чувам од заборава Борино Врање, јер песмом дочаравам како се некада живело у њему.

    Јовица Станковић Татабит, врањски уметник фотографије је син познатог угоститеља Димитрија Мите Татабита, некадашњег власника угледне врањске кафане "Пролеће" у којој су се увек уз "иће и пиће" певале старе врањске песме. Ту је он чуо и научио око 50 врањских карасевдаха које певајући на приредбама, такмичењима и забавама у земљи и иностранству, чува од заборава. Старе, по добрим гурманским специјалитетима познате, предратне кафане "Пролеће" више нема. Међутим, по казивању старих Врањанаца, била је стециште боема који су у њој освањивали са изворним народним песмама за мерак и душу.

    – Жеља ми је да оставим трајни музички запис (снимак) у РТС, Гранду или било којој другој музичкој кући и продукцији, како би се ово непроцењиво благо сачувало од заборава – каже Станковић и додаје: – Мало њих зна за песме као што су "Шетнала се Кузун Стана изгубила кован ђердан", "Изгубија Тома кашкано марамче", "Сву ноћ стојим на капију, раним Стану с леблебију", "Станика ми болна легнала" , "Кито ћерко кој чука на порту" и многе друге, њих око 50 које још увек памтим и које сам као дечак слушао у кафани свога оца Мите Татабита. Од детињства сам био окружен изворним врањским песмама, а све што сам као дете чуо добро сам упамтио, прича Јовица и наставља:

    – Често се догађа да у сну певам. Супруга ме буди из сна јер не може од моје песме да спава. Каже: Јоцо, песма јесте лепа за слушање и уживање, али је време сада за спавање. Ја се пробудим, изађем на терасу и мало онако пропевушим за себе.

    Иначе, Станковић се врло радо сећа детињства и својих почетака бављења певањем, фотографијом, такмичењима и тонским бележењима појединих песама. Због тога припрема штампање песмарице старих врањских песама које се ретко или чак уопште не певају, већ их пева само, како кажу Врањанци, Јоца Татабит.

    – Пошто је био део наше породице, током школовања, у нашу кафану је стално боравио и Станиша Стошић. Ту је онда боравила права музичка плејада Врања и околине. Први пут сам јавно наступио песмом "Шетнала се Кузун Стана изгубила кован ђердан", коју сам наследио од покојне Стане Аврамовић-Караминге. На Београдском сајму ме је те 1974. године пратио оркестар Бакије Бакића у оквиру прве манифестације "Дани Врања" у Београду. Онда сам наступао широм ондашње Југославије и иностранству.

    Учио је Јоца песме и од познатог врањског гитаристе Бекташа Силистаревића. Певао у КУД "Бора Станковић" и "Севдах" фотографисао и певао познатим политичарима, глумцима, спортистима. Певао и фотографисао Тита и Јованку Броз док их је у ресторану Памучног комбината у Врању служио његов отац Мита Татабит. Затим, Шекуларца, Беару, Милутиновића, генерала Љубичића, Стамболића и друге чији је списак подужи. На доброј интерпретацији су му честитали Вуле Јефтић, Боки Милошевић, Цуне Гојковић, Мерима Његомир и многи други са којима је наступао и које је фотографисао.