Актуелност је наш задатак

Балети Париске опере, миланске „Скале”, Монте Карла, Краљевски фламански балет, велике су традиционалне компаније, које смо иако ретко гостују ван матичних кућа, довели у Београд. Наступ миланске „Скале” уговарали смо пет година, Бечког балета две сезоне, а Балет „Џез Монтреал” смо 2009. заказали за 2013. У Србију су стигли Миша Баришњиков, Силви Гилем, Хозе Мартинез, а ускоро долази и Мануел Легри. Концепт са акцентом на најактуелнијем, омогућио је публици сусрет са Холандским плесним театром, трупама Акрама Кана, Вејна Мек Грегора, Бланке Ли, Хофеша Шехтера... Од почетка, приказивали смо и „мање” компаније попут „Алиаса”, који са лакоћом пуни њујоршки Линколн центар или „Пипинг Тома”, који је недавно, седам вечери наступао у париском Театру де ла Вил – каже на почетку разговора за „Политику” Аја Јунг, директорка Београдског фестивала игре (БФИ), који ове године обележава деценију постојања.

Од 5. до 19. априла, нашој публици представиће се, између осталих, први пут Бечки државни балет, Пекиншки плесни театар, Балет џез Монтреал, Дански плесни театар... Аја Јунг је свет обишла као балерина и кореограф, а потом је основала Београдски фестивал игре, који је убрзо постао бренд. И то без великог тима, како истиче Јунгова, иначе председница Савета за игру Србије при Унеску .

Овогодишњи покровитељ БФИ је Делегација ЕУ, на чијем је челу амбасадор Венсан Дежер. Колико вам то значи и ко вам је у протеклој деценији помогао да опстанете?

Покровитељство Делегације ЕУ у години јубилеја, представља изузетно признање и подстицај за фестивал. Захвални смо амбасадору Венсану Дежеру на подршци у планирању, реализацији и промоцији манифестације. Читав фестивал је започео на личним контактима и упорном лобирању зарад врхунског програма. Неки кореографи су се одрицали својих надокнада. Изузетну сарадњу смо од почетка остварили са амбасадама и иностраним културним центрима. Помоћ града Београда је некада била већа, некада мања, готово увек до самог краја неизвесна. Са Министарством културе сарађујемо од трећег фестивала, и верујемо у њихову подршку и ове године, док сарадња са Владом АП Војводине омогућава да публика других градова ужива у фестивалу.

Шта је по вашем мишљењу највећи успех БФИ од оснивања?

Фестивал је игру са маргине довео у центар наше сцене, формирао публику и скренуо пажњу институција, спонзора и медија. У невремену, у ком се урушавају институције културе, где позоришта жртвују своје репертоаре, а фестивали своје програме зарад опстанка погрешног модела пословања, БФИ се борио за најбољи програм, а наша партнерства са појединим спонзорима постала су модел односа уметности и пословног сектора у региону. Мислим при том на компаније ВИП, „Делез Србија” или Сосијете женерал банку. Покренули смо награду „Вип позива”, намењену нашим уметницима који су успешни у иностранству. Лауреати су били Миша Ђурић, Лео Мујић, а ове године је Весна Орлић. У оквиру Пројекта „Вип таленти, младима су доступне радионице, отворени часови, контакт са страним уметницима...

Да ли су вас подржали домаћи балетски уметници?

Постојао је отпор локалне плесне заједнице према БФИ, јер је он свом еснафу понудио револуцију. У том блеску, видели смо оне који су отишли далеко, захваљујући визији, храбрости, иницијативи, а без услова које ми овде сматрамо пресудним. Функционисање фестивала доказује да не смемо чекати савршене услове, али морамо имати резултат . Наш тим има три члана који 365 дана у години брину о програму, а ни данас немамо канцеларију. У доба кризе овај концепт се једини може оправдати. Најважније је оно што нудите публици. 

Каква је заправо игра нашег времена?

Ако погледате биографије играча и кореографа који стижу на фестивал, видећете како у том креативном судару различитих националности, плесног знања и животног искуства, какав доноси савремена игра, настаје уметност нашег доба. Кореографи истражују домете драмског театра, литературе, архитектуре, визуелних уметности… Све се помера унапред, невероватном брзином.

Да ли вас пореде са сличним манифестацијама у свету ?

Већ неколико година нас упоређују са лионским Бијеналом игре. Њихов донедавни директор Јоргос Лукос сада на челу Атинског фестивала, са занимљивим продукцијама вратио је публику на благајне, упркос великој кризи. То говори да све не зависи само од подршке институција већ је важно како се води нека манифестација. Инострана критика нас пореди са смотрама у Венецији, Амстердаму и Волсбургу. Ипак, они имају буџет који је и до четири пута већи од нашег. Ми и улазнице нудимо публици, по цени често десет пута мањој од оне за исте балете у иностранству.

Фестивалу се замерало што нема селекторски тим и више домаћих продукција, које је ваше мишљење?

Сматрам да је данас та врста „туризма” непотребна. Нема промашаја ако сте изабрали продукције које су хит или се и пре премијере за њих отимају светски театри. Актуелност је задатак фестивала. Ако Вилијам Форсајт укаже на нову продукцију Кристал Пајт, ту нема грешке. Кад је реч о домаћем делу, очекујемо предлоге за 2014. годину. Прошле године смо имали премијеру два балета на иницијативу Музиколошког друштва, а ове године представу Балета Народног позоришта коју потписују Пјетрагала, Лајтфут и Килијан. Важно је да се наши ансамбли појаве у оквиру међународне промоције фестивала, да их виде иностране колеге, новинари и продуценти.