Aktuelnost je naš zadatak

Baleti Pariske opere, milanske „Skale”, Monte Karla, Kraljevski flamanski balet, velike su tradicionalne kompanije, koje smo iako retko gostuju van matičnih kuća, doveli u Beograd. Nastup milanske „Skale” ugovarali smo pet godina, Bečkog baleta dve sezone, a Balet „Džez Montreal” smo 2009. zakazali za 2013. U Srbiju su stigli Miša Barišnjikov, Silvi Gilem, Hoze Martinez, a uskoro dolazi i Manuel Legri. Koncept sa akcentom na najaktuelnijem, omogućio je publici susret sa Holandskim plesnim teatrom, trupama Akrama Kana, Vejna Mek Gregora, Blanke Li, Hofeša Šehtera... Od početka, prikazivali smo i „manje” kompanije poput „Aliasa”, koji sa lakoćom puni njujorški Linkoln centar ili „Piping Toma”, koji je nedavno, sedam večeri nastupao u pariskom Teatru de la Vil – kaže na početku razgovora za „Politiku” Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre (BFI), koji ove godine obeležava deceniju postojanja.

Od 5. do 19. aprila, našoj publici predstaviće se, između ostalih, prvi put Bečki državni balet, Pekinški plesni teatar, Balet džez Montreal, Danski plesni teatar... Aja Jung je svet obišla kao balerina i koreograf, a potom je osnovala Beogradski festival igre, koji je ubrzo postao brend. I to bez velikog tima, kako ističe Jungova, inače predsednica Saveta za igru Srbije pri Unesku .

Ovogodišnji pokrovitelj BFI je Delegacija EU, na čijem je čelu ambasador Vensan Dežer. Koliko vam to znači i ko vam je u protekloj deceniji pomogao da opstanete?

Pokroviteljstvo Delegacije EU u godini jubileja, predstavlja izuzetno priznanje i podsticaj za festival. Zahvalni smo ambasadoru Vensanu Dežeru na podršci u planiranju, realizaciji i promociji manifestacije. Čitav festival je započeo na ličnim kontaktima i upornom lobiranju zarad vrhunskog programa. Neki koreografi su se odricali svojih nadoknada. Izuzetnu saradnju smo od početka ostvarili sa ambasadama i inostranim kulturnim centrima. Pomoć grada Beograda je nekada bila veća, nekada manja, gotovo uvek do samog kraja neizvesna. Sa Ministarstvom kulture sarađujemo od trećeg festivala, i verujemo u njihovu podršku i ove godine, dok saradnja sa Vladom AP Vojvodine omogućava da publika drugih gradova uživa u festivalu.

Šta je po vašem mišljenju najveći uspeh BFI od osnivanja?

Festival je igru sa margine doveo u centar naše scene, formirao publiku i skrenuo pažnju institucija, sponzora i medija. U nevremenu, u kom se urušavaju institucije kulture, gde pozorišta žrtvuju svoje repertoare, a festivali svoje programe zarad opstanka pogrešnog modela poslovanja, BFI se borio za najbolji program, a naša partnerstva sa pojedinim sponzorima postala su model odnosa umetnosti i poslovnog sektora u regionu. Mislim pri tom na kompanije VIP, „Delez Srbija” ili Sosijete ženeral banku. Pokrenuli smo nagradu „Vip poziva”, namenjenu našim umetnicima koji su uspešni u inostranstvu. Laureati su bili Miša Đurić, Leo Mujić, a ove godine je Vesna Orlić. U okviru Projekta „Vip talenti, mladima su dostupne radionice, otvoreni časovi, kontakt sa stranim umetnicima...

Da li su vas podržali domaći baletski umetnici?

Postojao je otpor lokalne plesne zajednice prema BFI, jer je on svom esnafu ponudio revoluciju. U tom blesku, videli smo one koji su otišli daleko, zahvaljujući viziji, hrabrosti, inicijativi, a bez uslova koje mi ovde smatramo presudnim. Funkcionisanje festivala dokazuje da ne smemo čekati savršene uslove, ali moramo imati rezultat . Naš tim ima tri člana koji 365 dana u godini brinu o programu, a ni danas nemamo kancelariju. U doba krize ovaj koncept se jedini može opravdati. Najvažnije je ono što nudite publici. 

Kakva je zapravo igra našeg vremena?

Ako pogledate biografije igrača i koreografa koji stižu na festival, videćete kako u tom kreativnom sudaru različitih nacionalnosti, plesnog znanja i životnog iskustva, kakav donosi savremena igra, nastaje umetnost našeg doba. Koreografi istražuju domete dramskog teatra, literature, arhitekture, vizuelnih umetnosti… Sve se pomera unapred, neverovatnom brzinom.

Da li vas porede sa sličnim manifestacijama u svetu ?

Već nekoliko godina nas upoređuju sa lionskim Bijenalom igre. Njihov donedavni direktor Jorgos Lukos sada na čelu Atinskog festivala, sa zanimljivim produkcijama vratio je publiku na blagajne, uprkos velikoj krizi. To govori da sve ne zavisi samo od podrške institucija već je važno kako se vodi neka manifestacija. Inostrana kritika nas poredi sa smotrama u Veneciji, Amsterdamu i Volsburgu. Ipak, oni imaju budžet koji je i do četiri puta veći od našeg. Mi i ulaznice nudimo publici, po ceni često deset puta manjoj od one za iste balete u inostranstvu.

Festivalu se zameralo što nema selektorski tim i više domaćih produkcija, koje je vaše mišljenje?

Smatram da je danas ta vrsta „turizma” nepotrebna. Nema promašaja ako ste izabrali produkcije koje su hit ili se i pre premijere za njih otimaju svetski teatri. Aktuelnost je zadatak festivala. Ako Vilijam Forsajt ukaže na novu produkciju Kristal Pajt, tu nema greške. Kad je reč o domaćem delu, očekujemo predloge za 2014. godinu. Prošle godine smo imali premijeru dva baleta na inicijativu Muzikološkog društva, a ove godine predstavu Baleta Narodnog pozorišta koju potpisuju Pjetragala, Lajtfut i Kilijan. Važno je da se naši ansambli pojave u okviru međunarodne promocije festivala, da ih vide inostrane kolege, novinari i producenti.