Роботи и сабласти у драмском руну

Писац учтиво моли да се он прочита, без обзира на његову даљу судбину! – оштро и јасно бележи Борислав Пекић (1930-1992) у "предлогу за режију" који стоји пре текста драме "Чај у пет" (Прво ТВ писмо из Енглеске), па додаје: "Ово је драма, није ни гротеска, ни фарса. Треба је озбиљно схватити, и озбиљно играти... Битно је да се текст добро артикулише. Ако се режија смеје комаду кога поставља, а глумци јунацима које играју – драма је пропала. Ако оставе да то чине гледаоци, она има шансе".

Уз предлог за режију, Борислав Пекић пред читаоца ставља списак личности, затим разраду њихових карактера до најситнијих детаља, врло духовито, као да пише прозу, те нуди и прецизан опис амбијената, завршавајући сетом општих и посебних примедби. Иза тога следи драма, тек једна од пет до сада необјављених – колико их је за ову прилику избрао и коментарисао Светислав Јованов. За разлику од књижевника-класика који се нису окушали у драми, рачунајући да је драма књижевна врста која је сасвим различита од прозе, да не кажемо: истом том приповедачком језику супротстављена, Борислав Пекић је својом "не, напротив!" логиком сасвим другачије видео овај литерарни поредак.

Како за "Политику" овим поводом каже пишчева супруга Љиљана Пекић, "Пекић је волео драме, нарочито радио драме, јер је сматрао да су оне најприближније читању романа, али и зато што слушаоцима остављају довољно простора да замишљају ликове и сцене". По речима Љиљане Пекић, "овај се писац често пута у својим драмама бавио истим оним темама које је отварао у романима. Неке од ситуација које неким случајем нису могле бити обрађене у роману, Пекић је преточио у драму".

У интервјуу који је дао пре готово четврт века, Борислав Пекић, аутор око тридесетак радио- драма, извођених и на најпрестижнијим европским станицама, посебно се осврнуо на овај жанр, тврдњом да радио-драму сматра  најближом роману, због тога што писцу оставља безмало неограничену слободу кретања како у димензијама времена и простора тако и кроз духовни микрокосмос. "Додаћу да се радио-драма, бар како је ја радим, пише као песма."

ТВ писма из Енглеске

Заиста, књига  Борислава Пекића "Роботи и сабласти" ("Соларис", Нови Сад, 2006) најбољи је доказ такве тврдње. На неки начин, готово свака од драма има везе са Пекићевим прозним опусом. Прва драма у књизи, под насловом "Чај у пет", има поднаслов "Прво ТВ писмо из Енглеске" – поднаслов који упућује на пишчеве духовите, повесне, стварносне и сатиричне епистоле са Острва. Приређивач избраних драма Светислав Јованов напомиње да већ поднаслов драме наговештава просторе Пекићеве вишеслојне и дубинске ироније. "Заплет овог комада почива на двострукој иронијској поставци: најпре, ситуације, у којој се налазе Хелен Хоторн, угледна лондонска уседелица из средње класе (која тобож тражи купца за кућу) и Нора и Јиржи "Јермоленко", пар из старачког дома (који се игра тражења и куповине куће), те ситуације су, дакле, на комплементаран начин предочене као привидне, двосмислене и глумљене".

Књига садржи и Друго ТВ писмо из Енглеске, драму "X + Y = 0", која се "догађа увече и ноћу у једном трећеразредном лондонском хотелу, у који повремено, вероватно, свраћају људи, али нас они не занимају". У негативној утопији, својственој Пекићу, Господин X, мушки робот грађанске варијанте хуманог Програма, и Госпођа Y, женски робот грађанске варијанте хуманог Програма, покушавају да победе своје механизме у романтичној ноћи.

"Златно руно" је неисцрпан прозни извор добрих драма. Овом приликом читамо позоришну драму са истим насловом, "драматичну фантазмагорију у три дејства с еплилогом", коју Пекић посвећује успомени Јована Стерије Поповића, што не би морао бити небитан податак у проучавању драматуршких погледа писца. Ово парче прозе које је сада одлична драма, јесте "собитије које се догађа од поноћи до јутра с петог на шести септембар Лета господњег 1566, по крестилијанском, или 974 од Хиџре, по мухамеданском рачунању времена, а у Отаки-химајуну, дворском путном чадору султана Сулејмана Величанственог, у опсадној турској војсци, под угарским градом Сигетом". По Пекићевим речима, ова драма је трећи део циклуса "Аргонаутике", драма о Његован-Турјашкима, чији ће први део бити Кентауромахија или порекло валсништва, други Пад цариграда или како постати коњ, а којима припада и драма Генерали или сродство по оружју.

Радио-драму "Чисти и нечисти или чудо у Јабнелу", коју писац назива првом библијском бајком, Борислав Пекић очигледно пише полазећи поново од прозе, овог пута од једне приповетке из "Времена чуда". "Његова јунакиња Егла, новопечена губавка, а потом парадоксално излечена туђинка у свету нормалних, представља, најпре, кључ за пекићевску параболу о страху, тој темељној нечистоти која изгледа људске заједнице", бележи у поговору Светислав Јованов.

За ову прилику остаје још једна радио-драма: "Рађање једног записника", фарса која се збива у "неодређеној Полицији, неодређене земље, и у неодређеном времену, али је допуштено елиминисање или наглашавање свих асоцијација, водећи рачуна о томе да она не карикира ову или ону историју, доктрину, земљу, поредак или пол, покрет, већ структуру једног предоминантног начина мишљења које до тих историја, доктрина, земаља, поредака или покрета доводи, и vice versa, из њих проистиче".

Прва драма цела одсањана

Треба похвалити издавачку кућу "Соларис" и на овом издању и на свим другим издањима Пекићевих дела, али и напоменути да Љиљана Пекић припрема књигу мисли Борислава Пекића, те још једном вредно чита све његове рукописе – ту непрегледну планину пуну злата. На адреси borislavpekic.blogspot.com већ се могу видети многе од тих одабраних генијалних мисли писца, међу којима можемо пронаћи и неколико кратких, оштроумних записа о драми. У другом делу Философских свезака, рецимо, стоји оваква мисао: "Једна драма, додуше, не излаже систем, али не може да не изложи сварене делове неког метафизичког система којима ће сугерисати решење овим системом предвиђено." У осмом делу Дневника, из јанура 1959. године, Борислав Пекић бележи мисао о драми: "Драма је или добра или лоша: добра ако дотиче аутотип стварности, лоша ако га промаши или га занемари (велики део савремене драматургије који са гледишта важности по нас, конкурише циркуским лакрдијама)".

Разуме се да све то доказује тезу да се Пекић није шалио са драмама. Књига његових мисли откриће многе ставове о драми, што ће проучаваоцима овог дела његовог стваралаштва свакако помоћи. Када се саберу комади и Пекићеве опаске, коментари, примедбе и све друго, створиће се слика једне јасне поетике чији се резултати већ одавно налазе у антологијама драма.

Али, нису безначајне ни извесне тривије које имају везе са "драматургијом". На наше питање: да ли је Пекић слушао сва европска извођења својих драма, тојест да ли је био заинтересован како звуче, Љиљана Пекић одговара потврдно, напомињући да је био веома задовољан извођењима својих текстова, поготово одабраном музиком која је била пропратни део радио-драма.

"Иначе, своју прву радио-драму "Како забавити господина Мартина" целу је сањао, а после ју је само уобличио и ставио на папир. Највише је волео глумачке бравуре Данила Бате Стојковића, али и Слободана Перовића и Зорана Радмиловића. Перовић је и играо у његовим филмовима. Сматрао га је ненадмашним глумцем комедија. А увек је волео каубојске филмове! То је за њега био вид релаксације. Док је био болестан гледао их је стално", истиче Љиљана Пекић.