Roboti i sablasti u dramskom runu

Pisac učtivo moli da se on pročita, bez obzira na njegovu dalju sudbinu! – oštro i jasno beleži Borislav Pekić (1930-1992) u "predlogu za režiju" koji stoji pre teksta drame "Čaj u pet" (Prvo TV pismo iz Engleske), pa dodaje: "Ovo je drama, nije ni groteska, ni farsa. Treba je ozbiljno shvatiti, i ozbiljno igrati... Bitno je da se tekst dobro artikuliše. Ako se režija smeje komadu koga postavlja, a glumci junacima koje igraju – drama je propala. Ako ostave da to čine gledaoci, ona ima šanse".

Uz predlog za režiju, Borislav Pekić pred čitaoca stavlja spisak ličnosti, zatim razradu njihovih karaktera do najsitnijih detalja, vrlo duhovito, kao da piše prozu, te nudi i precizan opis ambijenata, završavajući setom opštih i posebnih primedbi. Iza toga sledi drama, tek jedna od pet do sada neobjavljenih – koliko ih je za ovu priliku izbrao i komentarisao Svetislav Jovanov. Za razliku od književnika-klasika koji se nisu okušali u drami, računajući da je drama književna vrsta koja je sasvim različita od proze, da ne kažemo: istom tom pripovedačkom jeziku suprotstavljena, Borislav Pekić je svojom "ne, naprotiv!" logikom sasvim drugačije video ovaj literarni poredak.

Kako za "Politiku" ovim povodom kaže piščeva supruga Ljiljana Pekić, "Pekić je voleo drame, naročito radio drame, jer je smatrao da su one najpribližnije čitanju romana, ali i zato što slušaocima ostavljaju dovoljno prostora da zamišljaju likove i scene". Po rečima Ljiljane Pekić, "ovaj se pisac često puta u svojim dramama bavio istim onim temama koje je otvarao u romanima. Neke od situacija koje nekim slučajem nisu mogle biti obrađene u romanu, Pekić je pretočio u dramu".

U intervjuu koji je dao pre gotovo četvrt veka, Borislav Pekić, autor oko tridesetak radio- drama, izvođenih i na najprestižnijim evropskim stanicama, posebno se osvrnuo na ovaj žanr, tvrdnjom da radio-dramu smatra  najbližom romanu, zbog toga što piscu ostavlja bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos. "Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma."

TV pisma iz Engleske

Zaista, knjiga  Borislava Pekića "Roboti i sablasti" ("Solaris", Novi Sad, 2006) najbolji je dokaz takve tvrdnje. Na neki način, gotovo svaka od drama ima veze sa Pekićevim proznim opusom. Prva drama u knjizi, pod naslovom "Čaj u pet", ima podnaslov "Prvo TV pismo iz Engleske" – podnaslov koji upućuje na piščeve duhovite, povesne, stvarnosne i satirične epistole sa Ostrva. Priređivač izbranih drama Svetislav Jovanov napominje da već podnaslov drame nagoveštava prostore Pekićeve višeslojne i dubinske ironije. "Zaplet ovog komada počiva na dvostrukoj ironijskoj postavci: najpre, situacije, u kojoj se nalaze Helen Hotorn, ugledna londonska usedelica iz srednje klase (koja tobož traži kupca za kuću) i Nora i Jirži "Jermolenko", par iz staračkog doma (koji se igra traženja i kupovine kuće), te situacije su, dakle, na komplementaran način predočene kao prividne, dvosmislene i glumljene".

Knjiga sadrži i Drugo TV pismo iz Engleske, dramu "X + Y = 0", koja se "događa uveče i noću u jednom trećerazrednom londonskom hotelu, u koji povremeno, verovatno, svraćaju ljudi, ali nas oni ne zanimaju". U negativnoj utopiji, svojstvenoj Pekiću, Gospodin X, muški robot građanske varijante humanog Programa, i Gospođa Y, ženski robot građanske varijante humanog Programa, pokušavaju da pobede svoje mehanizme u romantičnoj noći.

"Zlatno runo" je neiscrpan prozni izvor dobrih drama. Ovom prilikom čitamo pozorišnu dramu sa istim naslovom, "dramatičnu fantazmagoriju u tri dejstva s eplilogom", koju Pekić posvećuje uspomeni Jovana Sterije Popovića, što ne bi morao biti nebitan podatak u proučavanju dramaturških pogleda pisca. Ovo parče proze koje je sada odlična drama, jeste "sobitije koje se događa od ponoći do jutra s petog na šesti septembar Leta gospodnjeg 1566, po krestilijanskom, ili 974 od Hidžre, po muhamedanskom računanju vremena, a u Otaki-himajunu, dvorskom putnom čadoru sultana Sulejmana Veličanstvenog, u opsadnoj turskoj vojsci, pod ugarskim gradom Sigetom". Po Pekićevim rečima, ova drama je treći deo ciklusa "Argonautike", drama o Njegovan-Turjaškima, čiji će prvi deo biti Kentauromahija ili poreklo valsništva, drugi Pad carigrada ili kako postati konj, a kojima pripada i drama Generali ili srodstvo po oružju.

Radio-dramu "Čisti i nečisti ili čudo u Jabnelu", koju pisac naziva prvom biblijskom bajkom, Borislav Pekić očigledno piše polazeći ponovo od proze, ovog puta od jedne pripovetke iz "Vremena čuda". "Njegova junakinja Egla, novopečena gubavka, a potom paradoksalno izlečena tuđinka u svetu normalnih, predstavlja, najpre, ključ za pekićevsku parabolu o strahu, toj temeljnoj nečistoti koja izgleda ljudske zajednice", beleži u pogovoru Svetislav Jovanov.

Za ovu priliku ostaje još jedna radio-drama: "Rađanje jednog zapisnika", farsa koja se zbiva u "neodređenoj Policiji, neodređene zemlje, i u neodređenom vremenu, ali je dopušteno eliminisanje ili naglašavanje svih asocijacija, vodeći računa o tome da ona ne karikira ovu ili onu istoriju, doktrinu, zemlju, poredak ili pol, pokret, već strukturu jednog predominantnog načina mišljenja koje do tih istorija, doktrina, zemalja, poredaka ili pokreta dovodi, i vice versa, iz njih proističe".

Prva drama cela odsanjana

Treba pohvaliti izdavačku kuću "Solaris" i na ovom izdanju i na svim drugim izdanjima Pekićevih dela, ali i napomenuti da Ljiljana Pekić priprema knjigu misli Borislava Pekića, te još jednom vredno čita sve njegove rukopise – tu nepreglednu planinu punu zlata. Na adresi borislavpekic.blogspot.com već se mogu videti mnoge od tih odabranih genijalnih misli pisca, među kojima možemo pronaći i nekoliko kratkih, oštroumnih zapisa o drami. U drugom delu Filosofskih svezaka, recimo, stoji ovakva misao: "Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali ne može da ne izloži svarene delove nekog metafizičkog sistema kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno." U osmom delu Dnevnika, iz janura 1959. godine, Borislav Pekić beleži misao o drami: "Drama je ili dobra ili loša: dobra ako dotiče autotip stvarnosti, loša ako ga promaši ili ga zanemari (veliki deo savremene dramaturgije koji sa gledišta važnosti po nas, konkuriše cirkuskim lakrdijama)".

Razume se da sve to dokazuje tezu da se Pekić nije šalio sa dramama. Knjiga njegovih misli otkriće mnoge stavove o drami, što će proučavaocima ovog dela njegovog stvaralaštva svakako pomoći. Kada se saberu komadi i Pekićeve opaske, komentari, primedbe i sve drugo, stvoriće se slika jedne jasne poetike čiji se rezultati već odavno nalaze u antologijama drama.

Ali, nisu beznačajne ni izvesne trivije koje imaju veze sa "dramaturgijom". Na naše pitanje: da li je Pekić slušao sva evropska izvođenja svojih drama, tojest da li je bio zainteresovan kako zvuče, Ljiljana Pekić odgovara potvrdno, napominjući da je bio veoma zadovoljan izvođenjima svojih tekstova, pogotovo odabranom muzikom koja je bila propratni deo radio-drama.

"Inače, svoju prvu radio-dramu "Kako zabaviti gospodina Martina" celu je sanjao, a posle ju je samo uobličio i stavio na papir. Najviše je voleo glumačke bravure Danila Bate Stojkovića, ali i Slobodana Perovića i Zorana Radmilovića. Perović je i igrao u njegovim filmovima. Smatrao ga je nenadmašnim glumcem komedija. A uvek je voleo kaubojske filmove! To je za njega bio vid relaksacije. Dok je bio bolestan gledao ih je stalno", ističe Ljiljana Pekić.