Бирократски бесмисао

Замишљам да би ускоро, у неком позоришту, могао да се води овакав разговор између управника театра и извесног понуђача:

– Шта имаш, брате, да нам понудиш за нову сезону, ал’ да је свеже?

– Имам брате једног Љубу Симовића, знаш какав је, прва рука, директно од власника, није много прешао, нигде огребан. Ти знаш да ја то не бих понудио ником другом него теби, брате. Има да те мрзе сви други управници кад га поставиш.

– Мало је скуп брате, не знам... Је л’ имаш неког јефтинијег Љубу Симовића?

– Хм-м. Ево имам једног, друга фарба, ал’ ко нов. Регистрован још десет месеци.

– Не знам, брате, и то нам је много. Уби нас овај закон. Ти знаш да бих ја узео од тебе и оног првог, ал’ сад морам да нађем нешто јефтиније.

– Добро брате. Ово ником не бих дао по овој цени, на губитку сам, ал’ ортаци смо. Од овог Љубе Симовића јефтинијег нигде нећеш наћи. Исти је ко прва два, на први поглед, не би ти ни Иван Меденица приметио разлику.

Брутално, слажем се, и прилично банализовано, али, на то се своди. Ако будемо Закон о јавним набавкама дословно примењивали у сектору културе, послови ће се заправо склапати на овај начин. Намерно кажем послови, јер ту о спровођењу културне политике неће бити ни речи. Закон о ауторским правима биће дерогиран по више основа од стране једног новог бирократског бесмисла.

Срећа у несрећи је да су некадашњи велики државни издавачи пропали, а ови који су преживели, попут, рецимо, ,,Службеног гласника”, мораће за сваку набавку да расписују тендер. Ако треба да купе папир, прво тендер. Ако треба да одлуче са којом штампаријом ће да раде, прво тендер. Изгинућемо од транспарентности.

Шта ће се дешавати са свим другим издавачима, оним приватним? Ако мислите да су они од ове законске пошасти спасени, варате се. Јер, они морају да сарађују са библиотекама. А библиотеке, кад откупљују књиге, мораће такође да расписују тендер. Па ће некад да купе књиге директно од издавача, а некад од дистрибутера, који ће ко зна како да се угура ту негде, с ценом која ће (ни мени није јасно како) бити прихватљивија од цене коју нуди издавач. Но добро, рецимо да издавач понуди библиотекама најприхватљивију цену, како то у пракси изгледа, да видимо. Библиотека распише тендер, што наравно кошта, а и компликује им живот. Да би се издавач јавио на тендер, обавезан је да прикупи хрпу документације по судовима и разним другим установама, за шта ће сваком издавачу бити потребно барем недељу дана посла, плус неколико хиљада динара. У евентуалном успешном исходу посла између мале библиотеке и малог издавача, резултат ће бити тај да ће издавач продати књига за десет–петнаест хиљада динара, а да ће пет хиљада, плус недељу дана, да потроши на прикупљање тендерске документације. И онда ће да се моле богу да се нико не жали, јер кад су тендери у питању, увек може неко да се осети ускраћеним. Све у свему, дотична библиотека ће да се начека да добије оне књиге. А поменути издавач ће своју гњаважу и своје трошкове морати да угради у цену књиге. Као да књиге и без тога нису биле довољно скупе. Као да библиотеке и без тога нису биле лоше снабдевене новим насловима.

А сад озбиљно. Претпоставимо да је законодавац имао најбољу намеру да јавне набавке очисти од сивих токова, ,,буразерских” навика, монополских понашања и расипничког пословања. Нема нам друге него да сва ова настојања поздравимо, иако ми некако не прија уху кад прочитам реченицу да ће примена овог закона „знатно да унапреди прекршајно гоњење”. Полако већ добијам манију гоњења од свих гоњења о којима свакодневно слушамо. Дакле, све и да су имали најплеменитије намере, једно је јасно: установе културе се, због своје специфичности, не могу терати на ове прописе.

Некад се заиста питам шта би требало да се деси па да добијемо власт која ће разумети значај културе за једну земљу. Кад ће да схвате да култура чини идентитет једне земље? Тако мислим, мислим, па закључим да је узалудно, и одустанем.