Другима је лакше него нама

„Побољшању имиџа Србије и српског народа највише могу да допринесу обични грађани који живе у иностранству, и они који путују Европом и светом.

Разни су начини да свако од нас буде амбасадор Србије, јер обичан Србин који живи у свету упозна више странаца него било који званични амбасадор”, сматра Зоран Милинковић – један од оснивача Српског института за јавну дипломатију (првобитан назив јесте Институт Србије и Црне Горе) са седиштем у Бриселу.

Институт је основан августа 2005, са циљем развијања српске јавне дипломатије кроз праксу. Поред Милинковића, оснивачи су и професор за европско пословање и лобирање Зоран Ђорђевић, стручњак за пословну комуникацију и брендирање, и магистар пословних комуникација Борка Томић.

Придружићемо наше снаге напорима званичника, невладиних организација и медија, у грађењу боље слике о Србији и српском народу. Пружамо услуге прес-центра, организујемо округле столове и промоције, штампамо публикације, дистрибуирамо рекламни материјал, служимо као информативни центар.

Остварујемо оно што државне институције не могу истовремено – да у процесу лобирања и јавним наступима, убрзамо стварање новог имиџа и да скренемо фокус с прошлих времена када су нас у свету представљали у другачијем светлу – истиче Милинковић.

Његов тим, како наглашава, није остварио све што је очекивао, будући да не зависи све од њихове воље већ и од свеопште ситуације у нашој земљи. Дешава се, каже, да једном акцијом направе десет корака, а онда се у Србији догоди нешто лоше на утакмицама, с навијачима, паљење амбасаде, или убиство странаца, и одосмо двадесет корака уназад.

Српски институт не добија никакву финансијску помоћ из било ког државног извора. Бивше Министарство дијаспоре Србије једном је донирало 3.000 евра, делом помоћ стиже и из Савеза Срба Француске, а финансијe институт пре свега тражи у европским фондовима и корпоративним донацијама.

Према Милинковићевом мишљењу, другим народима је лакше него нама, будући да су им идентитет и државе већ изграђени, док је Србија тек однедавно самостална и ову стратегију тек разрађује.

Зато се тим института сконцентрисао на неколико српских брендова, уобличили су маркетиншку кампању „Serbian BREnd”, представили пројекат „Балканска оаза” о традиционалној уметности балканских земаља, и осмислили рекламне сувенире, промоције, наступе.

Организовали смо и више округлих столова и директних контаката у Европској комисији и Комитету региона. Можемо, без претеривања, да се похвалимо да је Српски институт својевремено значајно допринео првом степену укидања виза за наше студенте.

У бриселским институцијама организовали смо сусрете српских лидера из дијаспоре, с највишим представницима држава у којима живе, Србије и ЕУ. На тим састанцима било је и говора о учешћу српске дијаспоре на изборима у тим земљама, а истовремено смо и лобирали за улазак Србије у ЕУ.

Мислим да ниједна дијаспора није толико помогла у добијању статуса кандидата за чланство у ЕУ, као што је то српска дијаспора – сматра Зоран Милинковић.

У институту се, између осталог, учи и српски језик. Полазници курса запослени су у европским канцеларијама.

Српску заставу треба увек носити са собом, имати је у свакој кући, као Библију. Зато смо на интернету покренули акцију „Српска застава у свакој српској кући”. У држави треба формирати тело које би се искључиво бавило лобирањем, што је постало паралелни легални пут за промоцију једне земље у Европи и свету – закључује Зоран Милинковић.

Љуба Поповић: Нова власт нас је докусурила

Љуба Поповић каже за наш лист да наша културна физиономија не постоји у Француској и да немамо визију шта треба да понудимо Французима. У Српском културном центру не праве велике изложбе нити се шаљу позивнице, а да бисмо уопште могли да говоримо о културној дипломатији, прво морамо да оформимо одбор за спас културе Србије, где би еминентни људи рекли „шта да се сада уради”.

Поповић  предлаже Кустурицу, Басару, Бранка Кукића, Милана Комненића, додајући да није чуо да је већ формиран Национални савет за културу. „Политичари нису свесни да се не иде са причом у Европу, већ са културом. Изговор је да нема новца.

Србија се срозала и не може да исплива. Претходна власт гурнула нас је у блато, а нова, која нема екипу људи из културе, нас је докусурила. На велике изложбе Модерне галерије у Ваљеву, којој Министарство културе није дало ни динар, нико није дошао из области културе.

Када је отворен Цептеров музеј, градоначелник Ђилас није био на отварању. Када је био округли сто о култури на нашим телевизијама? Кад нам је такав ниво, нема нам спаса”, каже Љуба Поповић.

(Сутра: Успешне идеје и стручни кадрови)