Корпа држави

У целој причи око социјалне корпе промиче нам неколико ствари о којима држава оваква каква јесте не води рачуна. Неке су много важније од тога да ли ће трговци купцима да понуде зејтин по цени нижој за пет динара. Зато цела ова прича добија помало отужан укус.

Ово што се са такозваном социјалном корпом дешава уопште није посао државе. Она не може да се бави ценовницима у продавницама и да иницира акцију у којој би трговци нудили јефтинију робу. Не.

Њена улога је да успостави систем једнаких правила за све и да нема повлашћених, како је било у претходном периоду, који могу да угрожавају конкуренцију, уцењују добављаче, лобирају да се тржиште не отвори...

То што ће за који динар бити јевтинији литар млека, паковање кекса или килограм меса, осиромашеним потрошачима не завршава посао.

Трговци ће већ знати да на неким другим артиклима надокнаде тај симболичан губитак и тиме дати корпу државној акцији.

Друго, трговци су такви какви су. Социјалну корпу одмах су искористили за маркетинг. Поједини су чак смислили и слогане којим обележавају артикле из социјалне корпе. А када их питате – па шта је то јефтиније и за колико тачно, настаје мук.

О томе колико су основне намирнице јефтиније нерадо се говори, али зато ће вам љубазно рећи да је неки бисквит јефтинији 15 одсто. А тамо неки сапун за 30 одсто.

Треће, већ и врапци знају да нам је конкуренција у трговини готово на нивоу каменог доба. Имамо два-три велика трговца којима није стало да се нешто нарочито утркују у погодностима и нижим ценама.

Сви су се постројили с униформисаним ценама, јер смо пропустили шансу да наше тржиште малопродаје у потпуности либерализујемо од 2000. до 2008. када је почела криза и када су инвестиције у трговини стале. Остали смо затворени и сада плаћамо цех. И још дуго ћемо га плаћати.

Четврто, пошто наша држава воли много тога да ради и свуда да се меша, само не у свој посао, посао објективног судије и контролора поштовања правила игре, сасвим је логично да се бави јевтиним пиљарисањем.

Шта има министар трговине Љајић да на састанак позива директора великог трговинског ланца и да од њега изнуђује попусте не били се у тој социјалној корпи нашао неки јевтинији производ. Министар Љајић треба да постави правила за долазак најјачих светских трговинских играча. Да оснажи антимонополско тело.

Да гарантује стабилне и слободне услове пословања. Посао државе није да вуче трговце за рукав и да изнуђује попусте и тиме им угрожава слободу иницијативе. Једноставније је било да им, као прошли пут, опет замрзне марже.

И још нешто. У Србију може да дође пет „Лидла”, али наша куповна моћ због (не)продуктивности и најмањих зарада у Европи, неће порасти.

У Србији нема града у којем просечна плата покрива трошкове потрошачке корпе. Све док се та поразна статистика не промени нема те социјалне корпе која ће трајно побољшати стандард.