Пет начина радничког сналажења

Суштину постсоцијалистичке привредне трансформације српског друштва, али и осталих социјалистичких друштава, чини прелазак (транзиција) из командно-планске у тржишну привреду, што је условило корените структурне промене у свим привредним секторима, а посебно у сектору индустрије. Тржишно пословање, обликовано новолибералном идеологијом, захтева сасвим другачију структуру власништва, организације, управљања и комуникације унутар (и изван) предузећа, у односу на ону која је била доминантна у ери самоуправног социјализма. Споменута привредна трансформација је у српском друштву започета у условима распадања бившег југословенског друштва и такозваног ембарга међународне заједнице, што је, уз изражену „окошталост” знатног дела индустријских гиганата и њихову немогућност да се прилагоде и трансформишу довело до брзог пропадања српске индустрије.

Последице пропадања индустрије су бројне, а као једна од најзначајнијих издваја се губитак посла великог броја радника ангажованих у овом привредном сектору.

У последње две деценије забележен је константан пад запослених у сектору индустрије. Према подацима Републичког завода за статистику у Србији је 1991. године у сектору индустрије и занатства било ангажовано 1.020.940 радника, а 2002. тај број је износио 711.725. Две године касније, односно 2004. у сектору прерађивачке индустрије било је запослено 551.429 радника, 2010. године 407.154 радника, а према подацима из 2012. године прерађивачка индустрија запошљава 378.789 радника, што је 17,7 одсто од укупног броја запослених. Стихијне, интензивне и радикалне промене су, посебно у првим фазама транзиције, различито утицале на запослене у индустрији, односно запослени су на њих различито реаговали. У том смислу, можемо говорити о неколико издиференцираних типова радника.

Прво, они који су због везаности за предузеће (услед финансијске сигурности које им је оно годинама, па и деценијама пружало), остали „заробљени” у свеукупној трансформацији. Радници који припадају овом типу нису напуштали предузеће чак и када је његово пропадање било сасвим извесно, надајући се да ће неко (држава, нека политичка партија или синдикат) успети да спречи пропаст. Такво уверење је знатно или потпуно инхибирало раднике овог типа да се предузетнички понашају у измењеним условима. Други тип радника чине они који су из потребе да обезбеде елементарне егзистенцијалне услове себи и својој породици остваривали приходе у сфери сиве економије и то најчешће кроз неки облик трговања. У трећи тип радника спадају они који су уз помоћ предузетничких вештина, а у сфери легалних токова, успели да започну приватни посао и да га развију. То су, углавном, били послови из области трговине и угоститељства који су у несигурним и нестабилним друштвено-економским условима омогућавали најбржи повратак уложеног новца и зараду. Четврти тип чине они индустријски радници које је пропадање индустрије усмерило ка сектору пољопривреде. Реч је, углавном, о радницима који су већ поседовали земљу или стоку и (или) који су већ имали директна или индиректна искуства са радом у пољопривреди. Напослетку, пети тип чине радници који су упркос свим тешкоћама о(п)стали у сектору индустрије и након његових бројних и интензивних промена, што је последица не само њихове личне заслуге него и низа специфичних друштвено-економских околности.

Одсек за социологију, Филозофски факултет у Новом Саду