Pet načina radničkog snalaženja

Suštinu postsocijalističke privredne transformacije srpskog društva, ali i ostalih socijalističkih društava, čini prelazak (tranzicija) iz komandno-planske u tržišnu privredu, što je uslovilo korenite strukturne promene u svim privrednim sektorima, a posebno u sektoru industrije. Tržišno poslovanje, oblikovano novoliberalnom ideologijom, zahteva sasvim drugačiju strukturu vlasništva, organizacije, upravljanja i komunikacije unutar (i izvan) preduzeća, u odnosu na onu koja je bila dominantna u eri samoupravnog socijalizma. Spomenuta privredna transformacija je u srpskom društvu započeta u uslovima raspadanja bivšeg jugoslovenskog društva i takozvanog embarga međunarodne zajednice, što je, uz izraženu „okoštalost” znatnog dela industrijskih giganata i njihovu nemogućnost da se prilagode i transformišu dovelo do brzog propadanja srpske industrije.

Posledice propadanja industrije su brojne, a kao jedna od najznačajnijih izdvaja se gubitak posla velikog broja radnika angažovanih u ovom privrednom sektoru.

U poslednje dve decenije zabeležen je konstantan pad zaposlenih u sektoru industrije. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji je 1991. godine u sektoru industrije i zanatstva bilo angažovano 1.020.940 radnika, a 2002. taj broj je iznosio 711.725. Dve godine kasnije, odnosno 2004. u sektoru prerađivačke industrije bilo je zaposleno 551.429 radnika, 2010. godine 407.154 radnika, a prema podacima iz 2012. godine prerađivačka industrija zapošljava 378.789 radnika, što je 17,7 odsto od ukupnog broja zaposlenih. Stihijne, intenzivne i radikalne promene su, posebno u prvim fazama tranzicije, različito uticale na zaposlene u industriji, odnosno zaposleni su na njih različito reagovali. U tom smislu, možemo govoriti o nekoliko izdiferenciranih tipova radnika.

Prvo, oni koji su zbog vezanosti za preduzeće (usled finansijske sigurnosti koje im je ono godinama, pa i decenijama pružalo), ostali „zarobljeni” u sveukupnoj transformaciji. Radnici koji pripadaju ovom tipu nisu napuštali preduzeće čak i kada je njegovo propadanje bilo sasvim izvesno, nadajući se da će neko (država, neka politička partija ili sindikat) uspeti da spreči propast. Takvo uverenje je znatno ili potpuno inhibiralo radnike ovog tipa da se preduzetnički ponašaju u izmenjenim uslovima. Drugi tip radnika čine oni koji su iz potrebe da obezbede elementarne egzistencijalne uslove sebi i svojoj porodici ostvarivali prihode u sferi sive ekonomije i to najčešće kroz neki oblik trgovanja. U treći tip radnika spadaju oni koji su uz pomoć preduzetničkih veština, a u sferi legalnih tokova, uspeli da započnu privatni posao i da ga razviju. To su, uglavnom, bili poslovi iz oblasti trgovine i ugostiteljstva koji su u nesigurnim i nestabilnim društveno-ekonomskim uslovima omogućavali najbrži povratak uloženog novca i zaradu. Četvrti tip čine oni industrijski radnici koje je propadanje industrije usmerilo ka sektoru poljoprivrede. Reč je, uglavnom, o radnicima koji su već posedovali zemlju ili stoku i (ili) koji su već imali direktna ili indirektna iskustva sa radom u poljoprivredi. Naposletku, peti tip čine radnici koji su uprkos svim teškoćama o(p)stali u sektoru industrije i nakon njegovih brojnih i intenzivnih promena, što je posledica ne samo njihove lične zasluge nego i niza specifičnih društveno-ekonomskih okolnosti.

Odsek za sociologiju, Filozofski fakultet u Novom Sadu