Одлука

Да ли је Србији остало још само 72 часа до одлуке бити или не бити.

Најбољи одговор на ово питање даје историја – учитељица живота. Да ли је било бити или не бити 1172. када се Стефан Немања потоњи Свети Симеон Мироточиви предао византијском цару Манојлу Комнину или 1389, 1804, 1914, 1941, 1995, 1999. године... Увек је изгледало да је бити или не бити и увек је било и бити и не бити. Увек се, дакле, нешто добијало и нешто губило. Никада се није све добило или све изгубило.

Зато је Србија и у овом часу пред избором колико добијам, а колико губим. Ужасна математика, јер је реч о људским животима.

Али посао политичара јесте доношење одлука. Садашњи политички врх је одлучио да скрати време доношења одлуке о Космету онога трена када је решио да техничке преговоре Београда и Приштине претвори у политичке разговоре на највишем нивоу.

Када је у јесен 2002. године Зоран Ђинђић, убијени премијер Србије, одлучио да пресече косметски чвор радио је то зато што је схватио да не може ни камен да баци док не постигне са Западом договор око територије коју је Србија Слободана Милошевића ставила формално-правно под управу Уједињених нација, а стварно под командну палицу НАТО-а.

Можда је нова власт, са људима чије су тадашње партије 1991. године увеле Србију у рат са светом, видела да не може да реши ниједан проблем Србије све док не затвори проблем Космета. Можда је израчунала да сукоб на Космету не може да буде „замрзнут”, јер је Албанцима бескрајно широко поље да насиљем мењају етничку слику од Пећи до Лепосавића. Можда је наивно помислила да ће добити нешто што Запад није хтео да поклони Војиславу Коштуници или Борису Тадићу. Можда су још наивније помислили да ће неког од западних савезника косметских Албанаца претворити у савезника Срба и Србије? Сада није важно шта је био кључни разлог за одлуку да се са Приштином разговара на највишем нивоу, битно је само да је нова власт одлучила да одлучи о Космету. Суштински, то јесте рационална одлука, јер време не ради за Србе на Космету и Србију. Оно ради за Албанце.

Стратешка предност нове власти у односу на Бориса Тадића и његову коалицију јесте што има дебелу већину у Скупштини Србије и што је највећи део опозиције не оптужује за издају, као што је до јуче СНС оптуживао ДС, него је подржава у одлуци да одлучи о Космету и свакако неће подбуњивати народ и ако одлука буде да се прихвати Тачијево „ништа”.

Ако не прихвати лоше решење за Србе на северу Космета, власт ће се наћи у позицији – ни Косово ни Европа. Та одлука носи ризик излагања Срба јужно од Ибра великом таласу албанског насиља које ће остати некажњено као што је некажњено 17. марта 2004. године. Није искључен ни насилни притисак на Србе северно од Ибра, који их може покренути на нову сеобу са Косова. Истовремено Европска унија, најважнији економски партнер Србије, може лако да изазове крах овдашње економије која не може преко ноћи да нађе нова тржишта за своју робу, ни нове инвеститоре, нити нове даваоце помоћи.

Ако прихвати лоше решење за Србе на северу Космета, власт ће сачувати економску сламку спаса. Остаће у игри и моћи ће сталним захтевима да јача позицију Срба на целом Космету. Биће у прилици да покаже да може Заједницу српских општина да учини снажном и просперитетном и да временом за њу избори већа права од оних које ће добити у овом тренутку. Уосталом, сви знамо како су снажила права аутономија. Нема разлога да то не важи и за заједницу српских општина. Могућност за утицај Србије на Космету расла би са њеним приближавањем ЕУ. Коначно, Космет не би био уписан као још једна територија на којој су Срби некада живели а то су сада румунски Банат, Сент Андреја, Книн, западна Херцеговина...

Томислав Николић, Ивица Дачић и Александар Вучић сада морају да направе историјски рачун добитака и губитака који носе у себи две лоше понуде које им је сервирао Тачи у улози гласноговорника Запада (пре свега Немачке и САД).

Ако не одлуче до уторка, неће дуго бити у прилици да поново доносе одлуку, претварајући Србију у ону „црну рупу” о којој је говорио и Николић. А ако се и догоди да их икада ико позове да поново одлучују – избор ће им бити драматично скучен, толико да никаквог избора неће бити.