Стереотипи могу да изненаде публику

„Стратегија културне дипломатије једне земље зависи од много фактора, али за почетак треба указати да она није првенствено намењена дијаспори, што је често случај у пракси, и да услов за развој програма није постојање културних центара. У одређеним земљама стварају неки наши признати уметници, и њих треба искористити као наше најбоље културне амбасадоре”, каже за наш лист Милена Стефановић, асистент сарадник на Факултету драмских уметности у Београду.

Према њеним речима, културна дипломатија је део целокупне културне политике једне земље, и сматра да прво треба донети стратегију која ће дефинисати приоритете, амбиције, ресурсе, циљне групе, вредности које култура једна земље жели да „извезе”.

– У савременој дипломатији, министарства иностраних послова имају „сектор за развој меке силе” која свој извор често проналази у култури, али не само уметности већ и у гастрономији, дизајну, популарној култури – каже Милена Стефановић.

Наша саговорница наглашава да „мање” нације могу бити модел на који се угледамо, и наводи да су Летонија и Пољска основале институте који се баве културном дипломатијом, а неке су пред приступање ЕУ имале посебне фондове и серије културних догађаја у појединим земљама чланицама, како би што боље припремиле јавност и промовисале своју земљу, као што је то учинила Мађарска, на пример.

– С друге стране, пројекти Шведске увек су повезани са вредностима које шведско друштво жели да промовише и ван своје земље. Поштовање људских права, једнакост и право на избор ЛГБТ популације неки су од циљева са листе приоритета ове земље. Они на јавном конкурсу бирају културне аташее, који долазе из света културе – истиче Милена Стефановић.

Даље објашњава да је циљ Аустријског културног форума промоција савремене аустријске уметности. Класичну уметност промовишу углавном у удаљеним земљама – дакле, што даље од Аустрије то постоји већи простор за класичну уметност. „То се не односи на заједничке пројекте са другим културним центрима, или када је реч о прослави неког значајног јубилеја. Гете институт пак прати друштвени и политички контекст, увиђајући да се културна политика не може одвојити од политичко социјалне сфере.”

– Мађарски концепт културне дипломатије није исти према свим земљама, јер не занима исти програм Французе и Пољаке. Они чак прилагођавају садржаје регионима у некој земљи – један програм припреме за источну Србију, а други за Војводину. Узимају у обзир присуство стереотипа у култури, јер сматрају да стереотипи могу бити искоришћени тако да изненаде публику, али и да сруше сами себе – на пример, промовишући циганску џез музику. Њихов приступ је активан, у пројекте укључују локално становништво и локалне уметнике, знајући да тиме што су довели публику на изложбу или концерт нису завршили посао. Они ће, примера ради, позвати локалне уметнике да изведу дело мађарског композитора – издваја наша саговорница.

Долазимо и до проблема едукације кадрова који ће се бавити културнoм дипломатијoм. „Ако дипломата нема знања и љубави према култури, уз недостатак стратегије, имаћемо осредње програме са упитним ефектима. Изложба на коју дође дијаспора нема трајног ефекта. Била је одлична идеја да се у Европском парламенту у Бриселу приреди изложба сликара из Ковачице, али, пошто сам била присутна, знам да је публику чинила наша дијаспора, и неколико посланика Европског парламента. Дошли су, видели и нисмо их само једном изложбом уверили да смо мултикултурално друштво које у Војводини поштује права мањина”, каже Милена Стефановић и додаје да се на Факултету драмских уметности, заједно са канцеларијом EUNIC-а у Београду (национални институти ЕУ), у оквиру предмета Културна дипломатија, другу годину заредом организују дебате на којима представници културних центара и амбасада говоре о приступу и пројектима својих земаља како бисмо сагледали искуства и унапредили своје знање.  (Крај)