Најбољи ђаци из сиротињске куће

Конак код Сечња – Петнаестогодишњи Стефан Раду учи само уз дневну светлост. Ноћу ретко чита, јер у кући нема струје, а свеће су прескупе. Свеједно, он је најбољи ђак у Основној школи „Вук Караџић“ у Конаку, селу сечањске општине недалеко од границе с Румунијом.

Самохрана мајка Биљана довела је своје четворо деце из Старчева у Конак пре четири године. Тада су њена деца Касандра и Стефан прешла у овдашњу школу. У овој ромској породици данас живи и четворогодишњи Давид чија се најстарија сестра удала. Деца из породице Раду су рано испољавала таленат, што показује и случај који се ређе среће.

– Колеге из Старчева се и након пет година од одласка редовно распитују за свог миљеника Стефана који је и у нижим разредима основне школе показивао изузетан дар. Овде се само потврдио и из дана у дан доказивао раскошан таленат – каже директорка школе „Вук Караџић“ у Конаку. У вишим разредима је почео да се интересује за историју и прошле године је на републичком такмичењу освојио треће место. Ове године јуриша на прво. Његов професор историје Боривоје Јерковић тврди да је реч о вредном и савесном дечаку који не избегава обавезе, који има свој циљ и решен је да га оствари. Зато што је вредан и доследан, по чему се истиче у својој генерацији, у Сечњу му је додељена највиша општинска награда након чега је постао познат. Интересантно је да га успешно следи и две године млађа сестра Касандра. И она је одличан ђак и највише воли историју. Прича о овој деци много говори и о школи смештеној у лепој грађевини – дворцу који је извесни гроф Данијел саградио крајем 19. века. Очигледно да су наставници створили изузетну климу међу децом, од 60 ученика 15 су Роми, а на примеру поменутих брата и сестре се види како се овде говори о добрим и лошијим ђацима, о њиховим успесима и жељи да једни другима помогну.

Стефанова мајка Биљана има само речи хвале за наставнике и другове своје деце.

– Школа им је све и ја им на то стално указујем – каже Биљана. У трошној кући се примећује да је и Биљана врло важна карика у одрастању деце. Кућица се мало накривила, али је окречена, једине две просторије чисте и уредне, све је на свом месту. – Имам 13.000 месечно од социјалне помоћи и дечијих додатака. Месим хлеб и најважније ми је да имам за брашно. Лети идемо у надницу да зарадимо за обућу, а нешто нам и добри људи помогну, дају нам гардеробу. Боримо се – каже Биљана. Пре месец дана су им искључили струју. Каже да јој није јасно како је дуг стигао до 56.000 динара кад нема ни бојлер, ни грејалицу, ни шпорет, јер сваки дан ложи ватру. Нема ни воду у кући. – Сумњамо да је нека грешка у сату – јада се Биљана. Школа је покренула акцију да се сакупи новац да би се платила та дуговања.

Дечак који је најбољи и најомиљенији ђак сеоске школе жели да упише Војну гимназију. Поднео је папире у Београду. Ако не успе, планира да упише гимназију у Сечњу. То је скупља варијанта. Војна школа би му помогла да оствари снове да се усавршава и изучава историју.

Ђ. Ђукић