Заборављени матерњи језик

Наши ђаци радије „гледају” него читају лектиру, радије баратају тастатуром него оловком, рукопис им је све ружнији, а писмени састави и свакодневни говор „вриште” од бројних правописних грешака које су, невероватно али истинито, постале симбол припадности новој фејсбук-генерацији”. Они свакодневно шерују, дилитују, даунлодују, неки од њих и твитују, али готово сви се дописују „есемесовима” у којима користе скраћенице које не могу да се повежу ни са једним познатим језиком, а камоли српским.

Због лоше или недовољне писмености младих у Србији, звоно је одавно зазвонило на узбуну, а последњи ПИСА резултати показали су колико наши ученици заостају за својим вршњацима у другим земљама. Истраживања такође показују да Србија у Европи има најмањи фонд часова из матерњег језика – млађи основци пет, а старији четири часа недељно, док истовремено ученици у Француској, Немачкој или Русији имају по 12, 9 или 7 часова матерњег језика сваке недеље.

Занимљиво је и мало позната чињеница да је наставни план и програм из 1883. године предвиђао фонд часова српског језика примерен данашњим европским стандардима: 10 у првом разреду, осам у другом, шест у трећем и пет у четвртом разреду. Значи, ђаци су више учили српски 1883. него што то раде 2013. године, а наставници се јадају да ће ускоро почети да предају српски језик на енглеском како би их деца разумела.

Не кажемо да ђаци не треба да имају компјутере и да не треба да знају најмање један страни језик, они су ипак прозор у свет и 21. век, али и наставницима и родитељима и њиховој деци би помогло када би се наш језик и правопис учили више у школи него што је то сада случај.

Знамо да је проблем што је ђачка торба већ претешка, по неким истраживањима, од шест до девет килограма се свакодневно сваљује на нејака ђачка плећа; знамо да су преоптерећени непотребним детаљима, често превазиђеним лекцијама.

Али, ако се већ школа реформише почевши од начина финансирања, па до матуре, зашто у тим променама не би мало завирили и у фонд часова, нешто додали, нешто одузели. Одговор је јасан и чујемо га на свакој седници Националног просветног савета, највишег тела у држави које „аминује” наставне планове и програме.

Јер, сваки пут када неко од представника стручних друштава затражи повећање фонда часова или увођење неког новог предмета, диже се права бура из редова других друштава, који доказују да је баш њихов предмет од кључног значаја за развој младог човека,

Да закључимо: садашњи фонд часова из српског, али будимо искрени и из математике, није довољан. То се види по успеху и писмености деце на матури и пријемним испитима, професори универзитета одавно говоре да им из средњих школа долазе генерације које кажу „социологиа” и мешају „јер” и „јел”.

Решење је у новом рационалном фонду часова, без обзира на то чија су радна места угрожена, јер какво је стање тренутно, угрожена су нам и деца и језик и будућност. Просветни ауторитети то морају јасно да кажу и већ једном повуку црту, иначе ће бити „ту лејт”.