Где је нестала новинарска етика

Специјано за Политику

Лондон – Ових дана је у лондонском алтернативном позоришту Аркола на Вест Енду премијерно изведена представа „Гибралтар”, по тексту Аластера Брета и Шијан Еванс, у режији Џејмса Роберта Карсона.

Текст садржи елементе вербатим драме, а настао је на основу стварних догађаја и истинитих дијалога који су уграђени у комад. Тематске оквире поставља догађај из 1988. године, када су тројицу ненаоружаних терориста ИРА неоправдано упуцали припадници Британске специјалне ваздухопловне службе на Гибралтару.

Занимљиво је то што је писац текста Аластер Брет, некадашњи адвокат „Сандеј тајмса”, који је био непосредно укључен у медијску ујдурму поводом тог догађаја.

Ова чињеница има и врлине и мане – врлина је у томе што је тако обезбеђена несумњива аутентичност драме, јер је један од њених аутора инсајдер, а невоља је та што Брет није професионални драмски писац.

Последица тога јесте да текст има извесних мана (често је репетативан, недовољно вешто су уплетене документарна и фиктивна грађа итд).

Централни лик у представи је Ник (игра га одлични Џорџ Ирвинг), новинар са високим стандардима у погледу етике извештавања, са снажним отпором према сензационалистичком новинарству и са безобзирном упорношћу у откривању истине.

Његов однос према Амелији (Грир Дејл-Фулкес) ствара основни сукоб, будући да је Амелијино становиште на супротној страни, што и формира тај сукоб – она је телевизијска новинарска примарно заинтересована за личну промоцију.

Редитељски приступ је у складу са документаристичком основом представе, простор је сценографски минимилизован, а сценска интерпретација има упориште у глумачким изразима – сцене су кратке и брзо се смењују.

Постављено је и седам телевизијских пријемника који висе са таванице и на којима се приказују различити снимци, а најзначајније су употребљени онда када имају смисао документаристичке допуне, односно када приказују стварне журналистичке извештаје.

Представа је крајње критична према британској спољној политици, као и према њиховом познатом ставу надмене супериорности Британаца. Носилац ових тонова је лик Шпакињке Росе (игра је такође сјајна Карина Фернандез) која комички искривљује ту препознатљиву британску уштогљеност.

У представи се немилосрдно истресају истине које је званична политика тада желела да стрпа под тепих, и повезују се са данашњим временом. Значајан простор је дат анализи телевизијског документарца о поменутом убиству припадника ИРА који је у оно време снимљен, и био предмет жестоких контроверзи и забране од стране влада Маргарет Тачер.

Бављење тим темама данас има овде запажени друштвени смисао, утолико што се оне доводе у везу са недавним медијским скандалима у Британији, односно са учесталим постављањем питања о ограничењу слободе медија (Левесонова истрага).

Функције медија су се данас прилично извитопериле због захтева тржишта, опште помаме за сензационализмом, која је довела и до тога да истина престаје да буде важна, ако није екстремна и ексцесна, ако, другим речима, не може да се добро прода.

„У својој иницијалној форми новинарство је етично, поштено и истинито, а не само ’ексклузивно’, такво да призива пажњу”, сматра писац Брет.

То су нека од питања која се овде постављају и траже дискусију. Истина је свакако увек једна, али се представља као релативна да би њом лакше манипулисало. Била стварна или искривљена, она у сваком свом облику има недвосмислену, разорну моћ, због чега и јесте предмет манипулација.

Позориште Аркола је основано 2000. године у просторијама некадашње фабрике боја у Хакнију, општини источног Лондона, и важи за једну од најиновативнијих сцена изван Вест Енда. Подржава је Национална лутрија и Уметнички савет Енглеске, а значај њиховог рада се посебно огледа у бављењу етничко-политичким питањима, интеграцијом многобројних мањина у британско друштво и тензијама живота у мултикултуралним срединама.

Општина Хакни је репрезентативно огледало тог напетог лондонског мултикултурализма јер врца од етничких различитости које стварају изузетно плодну земљу за рађање уметности.