Gde je nestala novinarska etika

Specijano za Politiku

London – Ovih dana je u londonskom alternativnom pozorištu Arkola na Vest Endu premijerno izvedena predstava „Gibraltar”, po tekstu Alastera Breta i Šijan Evans, u režiji Džejmsa Roberta Karsona.

Tekst sadrži elemente verbatim drame, a nastao je na osnovu stvarnih događaja i istinitih dijaloga koji su ugrađeni u komad. Tematske okvire postavlja događaj iz 1988. godine, kada su trojicu nenaoružanih terorista IRA neopravdano upucali pripadnici Britanske specijalne vazduhoplovne službe na Gibraltaru.

Zanimljivo je to što je pisac teksta Alaster Bret, nekadašnji advokat „Sandej tajmsa”, koji je bio neposredno uključen u medijsku ujdurmu povodom tog događaja.

Ova činjenica ima i vrline i mane – vrlina je u tome što je tako obezbeđena nesumnjiva autentičnost drame, jer je jedan od njenih autora insajder, a nevolja je ta što Bret nije profesionalni dramski pisac.

Posledica toga jeste da tekst ima izvesnih mana (često je repetativan, nedovoljno vešto su upletene dokumentarna i fiktivna građa itd).

Centralni lik u predstavi je Nik (igra ga odlični Džordž Irving), novinar sa visokim standardima u pogledu etike izveštavanja, sa snažnim otporom prema senzacionalističkom novinarstvu i sa bezobzirnom upornošću u otkrivanju istine.

Njegov odnos prema Ameliji (Grir Dejl-Fulkes) stvara osnovni sukob, budući da je Amelijino stanovište na suprotnoj strani, što i formira taj sukob – ona je televizijska novinarska primarno zainteresovana za ličnu promociju.

Rediteljski pristup je u skladu sa dokumentarističkom osnovom predstave, prostor je scenografski minimilizovan, a scenska interpretacija ima uporište u glumačkim izrazima – scene su kratke i brzo se smenjuju.

Postavljeno je i sedam televizijskih prijemnika koji vise sa tavanice i na kojima se prikazuju različiti snimci, a najznačajnije su upotrebljeni onda kada imaju smisao dokumentarističke dopune, odnosno kada prikazuju stvarne žurnalističke izveštaje.

Predstava je krajnje kritična prema britanskoj spoljnoj politici, kao i prema njihovom poznatom stavu nadmene superiornosti Britanaca. Nosilac ovih tonova je lik Špakinjke Rose (igra je takođe sjajna Karina Fernandez) koja komički iskrivljuje tu prepoznatljivu britansku uštogljenost.

U predstavi se nemilosrdno istresaju istine koje je zvanična politika tada želela da strpa pod tepih, i povezuju se sa današnjim vremenom. Značajan prostor je dat analizi televizijskog dokumentarca o pomenutom ubistvu pripadnika IRA koji je u ono vreme snimljen, i bio predmet žestokih kontroverzi i zabrane od strane vlada Margaret Tačer.

Bavljenje tim temama danas ima ovde zapaženi društveni smisao, utoliko što se one dovode u vezu sa nedavnim medijskim skandalima u Britaniji, odnosno sa učestalim postavljanjem pitanja o ograničenju slobode medija (Levesonova istraga).

Funkcije medija su se danas prilično izvitoperile zbog zahteva tržišta, opšte pomame za senzacionalizmom, koja je dovela i do toga da istina prestaje da bude važna, ako nije ekstremna i ekscesna, ako, drugim rečima, ne može da se dobro proda.

„U svojoj inicijalnoj formi novinarstvo je etično, pošteno i istinito, a ne samo ’ekskluzivno’, takvo da priziva pažnju”, smatra pisac Bret.

To su neka od pitanja koja se ovde postavljaju i traže diskusiju. Istina je svakako uvek jedna, ali se predstavlja kao relativna da bi njom lakše manipulisalo. Bila stvarna ili iskrivljena, ona u svakom svom obliku ima nedvosmislenu, razornu moć, zbog čega i jeste predmet manipulacija.

Pozorište Arkola je osnovano 2000. godine u prostorijama nekadašnje fabrike boja u Hakniju, opštini istočnog Londona, i važi za jednu od najinovativnijih scena izvan Vest Enda. Podržava je Nacionalna lutrija i Umetnički savet Engleske, a značaj njihovog rada se posebno ogleda u bavljenju etničko-političkim pitanjima, integracijom mnogobrojnih manjina u britansko društvo i tenzijama života u multikulturalnim sredinama.

Opština Hakni je reprezentativno ogledalo tog napetog londonskog multikulturalizma jer vrca od etničkih različitosti koje stvaraju izuzetno plodnu zemlju za rađanje umetnosti.