Ђурђевдан у сврљишком крају

Ни у црквеном календару, ни у речнику Матице српске – нема речи музигруда. у сврљишком крају то је имендан за пети мај који се заједно са Ђурђевданом прославља. Уочи тог дана, по брдима Тресибабе, Облика и Куле, момци наберу дивљи јоргован, здравац, девесиљ, а девојке и деца у Бесном кладенцу божур, дебељачу, жути шипак и млеч, који имају значаја, а по пољу остало цвеће.
Ујутру, на дан музигруде (5. мај) устаје се пре зоре, па домаћин са кондиром, домаћица са бошчалуком, жене са мезелуцима, девојке и деца са цвећем, и тако цело село Варош сиђе на Тимок.

Ту је и комплетна плех музика (сеоска банда). Домаћини и старији људи седе поред обале и густирају мезелуке. Девојке на Тимоку вију венце а деца и момци им додају цвеће, шале се, задиркују и певају а музика свира. Венци (свака кућа по три венца) морају бити готови пре изласка сунца. Потом се одигра коло и формира колона за повратак у село: напред музика, затим девојке и момци са венцима (око 400 венаца) а затим остали. До села има један километар, али се не иде путем, већ преко поља са музиком, певањем, шалама. На раскршћу у селу одигра се коло, након чега се разилазе кућама.

У подне се један венац стави на капију дворишта, па цела фамилија одлази на појату. Овчар је још синоћ одвојио јагањце. До овог дана они су били са мајкама и сисали млеко, а овце се нису музле. До Ђурђевдана није се јело ни млеко (од оваца) ни млади сир. Овчар је напасао овце и сада их притера на појату. На вратњицу (улаз у појату) ископа се рупа у земљи у коју се стави кравајче (мали хлеб величине шаке специјално направљен за ову сврху) затрпа се земљом, на то се стави котлић па на котлић један венац, на венац велика погача која је на средини шупља, на њу брдо, савељка, чешаљ и прстен.

Овчар се припреми за мужу и покаже коју овцу да му прву притерају, којој се на врат стави венац, а онда је овчар помузе у припремљени котлић. Затим се са котлића скине све осим венца и продужи мужа свих оваца. И када се котлић дигне, откопа се кравајче да се види да ли је ту дошло нешто живо, што је повољан знак за напредак. Затим се на ливади руча. Онда се млеко однесе кући да се подсири, а сир се у цедилу оцеди од сурутке и добије се груда сира (зато се и зове музигруда).

Сутра, за Ђурђевдан, устане се рано. Жене, девојке и женска деца иду у поље да беру лековито биље. Домаћин са мушком децом иде на њиве где од припремљених шибљика праве крстиће које забадају у њиве са житом. Овчар иде да пусти овце и јагањце на пашу, а на појату пођу и они који су задужени за припрему ђурђевског јагњета. То је у тој години прво јагње које се коље. То се ради на појати и тамо се и испече на ражњу. У међувремену домаћице су припремиле ручак и у подне се цела фамилија скупи код појате.

Пре ручка се обави најважнији ђурђевдански обред. Овогодишња јагњад се обележи знаком фамилије. На левом увету јагњета се уреже знак по коме се касније, ако се помешају са другим стадом, лако могу одвојити. Деца по ливади хватају јагањце и приносе на обележавање. Исечени комадићи се укопају у мравињак да би јагањаца било ко мрава.

Затим се на ливади, под гранатим храстом приреди ручак. За мезе сир од јучерашње груде са младим луком и ракијом. На крају јагњетина са ражња. Домаћин узима леву плећку, па кад поједе месо, добро очисти лопатицу и онда тумачи знакове са коске, каква ће бити година, нарочито за чељад и стоку. Мада то ради због обичаја, а прича зависи од маштовитости домаћина. На крају свима пожели здравље и срећу. По подне село се окупи на игранку.

У ноћи између 5. и 6. маја 1941. године, одважне групе из села Вароши, Нишевца, Мерџелата и Сврљига из немачког магацина у Сврљигу изнеле су један тешки митраљез, 13 пушкомитраљеза, 88 пушака и 8 сандука муниције, чиме је почела припрема за борбу против окупатора. На ђурђевдански излет није се могло! Рат је, тако, прекинуо лепе обичаје. А данас нема ни оваца ни овчара. Самим тим, ни одговарајућих обичаја.