Вечита мала скитница

Поводом 30 година од смрти Чарлија Чаплина, у Музеју југословенске кинотеке у току је циклус његових филмова. До 11. маја на програму је више од 20 дела овог свестраног аутора, укључујући његове прве радове, најпознатије филмове који се и данас са уживањем гледају, као и филмски тестамент "Грофица из Хонгконга" из 1967. године, са Марлоном Брандом и Софијом Лорен у главним улогама.
Чаплин је био, и остаће незабораван филмски уметник, препознатљив симбол првог века филма, пре свега по брковима, великим ципелама, полуцилиндру и штапу.
Чарли Чаплин је рођен 1889. године у Лондону, а пред публику је изашао већ у петој години.

Временом, његов урођени дар за запажање, смисао за психолошку анализу окружења и талента за имитацију омогућили су му велики успех.

Прву филмску понуду, вредну 150 долара недељно, добио је 1913. године када је постао члан ансамбла Мека Сенета у филмској кући "Кејстон". Први филм "Жртвовање" снимио је почетком фебруара 1914. године, током које је снимио је чак 35 филмова, да би наредне године прешао у кућу "Есенеј" за хонорар од 1.500 долара недељно. Тада је снимио двадесетак кратких филмова, које је и режирао, међу којима и "Скитницу" са данас већ култним ликом скитнице који је кроз нове досетке и маштовите обрте постао заштитни знак овог глумца, сценаристе, редитеља, продуцента, а касније и композитора. Многи историчари филма запажају да је већ тада "знао за меру, како у уметничком поступку, тако и у коришћењу материјалних средстава".

Чаплину је брзо запазио шта публици треба да би уживала – симпатија достојна малог човека, сиромашан, али поносит припадник класе сиромашних, лепушкаст и интелигентан са лукавошћу којом надмудрује богате и моћне. Његов јунак је увек имао наклоност женских ликова, био је сиромашан, али не одрпанац, како су тада писали новинари, скроман, али не без достојанства. Све ове супротности омогућиле су му да код публике елиминише осећање зависти и пробуди жељу за идентификацијом.

"У људској природи су пресудна два елемента: један је радост коју публика осећа када гледа богатство и раскош у невољи, а други тежња публике да осећа исто што и глумац", писао је Чаплин.

Почетком 1920. године Чаплин је са пријатељима, легендама немог филма Мери Пикфорд и Дагласом Фербанксом, формирао филмски студио "Јунајтед артистс", у оквиру којег су реализовали сопствене филмове. Најпознатији филм из тог периода је "Потера за златом" у којем игра једног од усамљених, трагикомичних трагача за срећом. Историчари пишу да је тај филм био другачији од свега што је радио до тада – отворен, једноставан, природан, духовит, тужан, на свој начин драматичан, али испуњен трагањем за лепотом света.

Према звучном филму Чаплин се односио на себи својствен начин – игноришући га у почетку, да би му се прилагодио и снимио "Циркус" 1928. године за који је добио специјално признање Америчке академије за филм на првој церемонији доделе награда.

Његови каснији филмови су неопходна грађа која се и данас изучава на скоро свим филмским школама – сентименталан и мисаони филм "Модерна времена" и "Велики диктатор", којим је Чаплин изазивао полемике међу естетичарима и теоретичарима – да ли је то памфлет, уметничко дело или можда и једно и друго?

Због сумњи да је био симпатизер комуниста никада није постао амерички грађанин, а уморан од политичких контроверзи и афера, Америку напушта 1952. године. Преселио се у у Швајцарску, а у САД се враћа 1972. године да би примио почасног "Оскара" Америчке филмске академије. Умро је пет година касније, 25. децембра 1977. године, на дан када је јавности први пут представљена илузија покретних слика.

Живот Чарлија Чаплина, који је имао четири брака, 11 деце и многобројну унучад, поред филмова, обележиле су бројне љубавне афере, разводи, лолитизам, оптужбе за комунизам, па чак и за десни радикализам, иако су га Лењин и Стаљин обожавали, а тврдио је да му је "Оклопњача Потемкин" омиљени филм.