Да ли се могло више

Коначно „бели дим” из Брисела. Премијери Ивица Дачић и Хашим Тачи су у петак пaрафирали документ од 15 тачака, с напоменом да је то оно о чему су се они сложили, а да ће коначне одлуке обе страни саопштити накнадно, после разматрања код куће.

Ово одлагање је свакако део унапред утврђене драматургије такозваног дијалога који је имао и других драмских момената, типа узми или остави, све или ништа, повишених тонова, потезања нових захтева, претераног оптимизма и преурањеног песимизма.

То је и објашњење зашто документ није потписан, него парафиран. С једне стране, то може да буде обавеза да се испоштује демократска процедура у својој земљи, али насупрот томе је аргумент да су преговарачи овлашћени да постижу споразуме, чији су оквири претходно код куће усаглашени. Но, то је у овом моменту мање важно од чињенице да је начињен значајан искорак.

Главно питање је сада, на обе стране, да ли се могло постићи више? Најједноставнији одговор, кад је реч о Србији, могао би да гласи: да – да се на почетку тражило мање. Мислим при том на пароле „Косово је Србија” и сличне које су узвикиване уместо трезвеног трагања као да се жељено усклади с могућим, пре него што је косовска „дивља градња” добила ону врсту међународне легалности која више није могла да буде поништена.

Али то је већ просуто млеко, односно точак историје. Реалан одговор је да је споразум „максимум могућег” (Дачић), јер обе страно имају разлога да буду и незадовољне и да прогласе своју бар делимичну победу.

Сви преговори, уосталом, могу да се посматрају и као фудбалска утакмица с много пропуштених шанси, понеког поготка и на крају нерешеног резултата. Одсуство победника је уствари суштина сваког успешног исхода и услов да га прихвате обе стране. Резултат је у овом случају фер не толико због састава екипа, колико због власника клубова и њихових потенцијала да много шта договоре ван терена.

Главни критеријум да ли је парафирани документ добар за Србију и косовске Србе, пре свега је у разумевању шта је потписано. Сви говоре о „споразуму” и „договору”, али документ од 15 тачака на страници и у суштини је само „Споразум о принципима нормализације односа”.

Неодређеност, односно недовршеност тог наслова (не помињу се споразумне стране) такође је део деликатне дипломатске игре, вођене разложним уверењем да је суштина важнија од форме.

Постоји уметност преговарања, али и уметност тумачења договореног, па је с тим у вези неизбежно питање да ли је исход овог дијалога признање Косова од стране Србије. Хашим Тачи каже да је је баш о томе реч, док Александар Вучић категорички тврди да није, као и да се то никад неће догодити.

Он, истина, није први који је изговорио (и много пута поновио) ово „никад”, које историја, као река која на свакој окуци мења ток, увек може да релативизује. Али, то то је ствар будућности. Данас ипак може да се каже да није реч о формалном признању.

Србија је, међутим, прећутно уважила чињеницу да Косово постоји независно од ње и да је преамбула из њеног Устава само легалистичка фикција. За очекивати је да неће сви бити одушевљени постигнутим и да ће споразум бити повод за гневну реторику професионалних антиглобалиста и патриотских нарикача, која је већ део нашег фолклора.

Националисти имају право на кукњаву, с тим што њихова мишљења треба тако и третирати: као личне погледе, а не беспоговорне пресуде.

Оно на шта држава, међутим, мора да обрати пажњу јесу хулигани који су умислили да су једини арбитри патриотизма и који ни издалека нису тако јаки колико је држава према њима слаба. Систем је сада на новом испиту који би морао да положи успешније него досад.

Да ли је споразум добар или није, може се иначе сагледати и простом рачуницом: да ли би Србији, да је рекла још једно „историјско не”, у том случају било боље или горе? То није тешко докучити, а последице нису имагинарне него веома опипљиве, а сем тога нису нешто што је далека будућност.

Не могу се при том искључити емоције, али су факти неумољиви. Парафирани споразум треба читати хладне главе и питати се – шта у њему није у интересу Србије. Наравно, под претпоставком да се претходно добро размисли о интересима. И да се има у виду да често треба бити спреман да се на једној страни много изгуби да би се на другој још више добило.

Чини се да смо коначно схватили да „савршено не треба да буде непријатељ добром”. Једна игра је у сваком случају одиграна и почиње нова, која ће захтевати више умешности од претходне. После сваких преговора долази наиме оно што је увек и свугде теже: примена.

Прва ствар која у том погледу мора да се поправи јесте однос према страним факторима који имају контролу над Косовом. Они се морају више уважавати него досад да би се од њих нешто тражило и на крају добило.

Ако је, примерице, НАТО сила која треба да буде гарант да ће војске Косова неће бити на северу, онда се на НАТО не може гледати само као на војну машину која нас је бомбардовала.

Бомбардовање, разуме се, не треба заборавити, али оно је само заједничка историја из које су они више него ми научили важне лекције. Ред је дакле на нас. Уосталом, наши војници то много боље разумеју него наши политичари. Или је разумевање подједнако, с тим што се за војнике не гласа на биралиштима, нити генерали свакодневно мере свој рејтинг.

Сада на дневни ред долази „датум”. „Фамозни” или нефамозни, свеједно. „Нећемо без Косова у Европу”, била је доскора црвена линија преко које се нико није усуђивао да пређе. Наравно да нећемо, али ћемо путовати у два вагона, уместо у једном.

„Датум” је нешто много више од дана у календару. У овом случају, то је моменат када Србија бесповратно мења свој историјски колосек и прелази на онај који је, на своју штету, пропуштала на многим ранжирним станицама историје.

Датум означава почетак мукотрпних преговора у оквиру којих се, под надзором, тачку по тачку, сектор по сектор, уређује држава. Нација тиме бира своје друштво, и одређује своје место у свету. А чудесно је како се свет мења кад се промени угао гледања.

Дачић је с правом објаснио да је свима другима било лакше на европском путу него нама „јер нико није имао Косово”. Наравно. Не можемо се, међутим, заваравати да јесмо оно што нисмо, нити да имамо оно што у ствари немамо.

У Вашингтону је постизање споразума промптно поздрављено, уз наглашавање старог америчког постулата да Србија и Косово у Европу треба да путују „заједно и цели”. С њима смо се додуше већ давно сложили како се „слажемо да се (око Косова) не слажемо”, а можда је ово прилика да се тој фрази да нешто другачији смисао.

Није велика загонетка зашто је Америка залегла за Косово. Нису то његова велика рудна богатства, има тога овде довољно, јер су колонизатори Новог света приграбили један од најлепших и најбогатијих делова планете.

Суштина је овдашње уверење, које није резултат овлашне процене, да је решење с Косовом изван Србије постојаније и да гарантује дугорочнију стабилност. Што је из неких разлога амерички интерес и као такав чињеница која се не може променити.

На нашој страни против тога су емоције, митови и историја коју смо гледали само кроз своје наочари. А кад се на теразије стави све, од демографије до демократије, лако се види шта претеже.

Овде се иначе често потежу стихови једног домаћег теолога који су проглашени „молитвом спокоја”. Читају их у Конгресу, али и на скуповима друге врсте. Они гласе:

„Боже, подари ми спокој да прихватим оно што не могу да променим,
Храброст да променим оно што могу,
И мудрост да увидим шта је шта”.

Можда није лоше имати их у виду у преговорима који следе.