Докторирала на поскоку

Код већине људи сама реч змија изазива неку тиху језу, а њена појава, без обзира на то да ли је отровна или не, праву панику. Иако од уједа пчеле страда много више људи него од уједа змије, она је предмет многих митологија, предрасуда и веровања, симбол мистике па и зла, али и апотекарства на Ескулаповом штапу.

Од почетка пролећа, многи становници већих градова у Србији, чак и самих њихових центара, панично траже помоћ стручњака, међу којима је и др Љиљана Томовић с Института за зоологију Биолошког факултета Универзитета у Београду, која је докторирала на поскоку, убедљиво најчешћој отровници у нашој земљи.

– После зимске хибернације, змије се често појављују у подрумима, хаусторима, таванима, двориштима – објашњава др Томовић. – То су неотровни потомци ретких преосталих примерака који нису побегли од човека када им је он заузео природно станиште. У априлу и мају се буде, свлаче кошуљицу, паре се, а потом разилазе и живе сами. Најчешће четири врсте које се срећу у градовима су: рибарица, белоушка, степски и ескулапов смук.

Неотровне змије су, сазнајемо, у принципу много веће: смук може да буде дуг и два метра и дебео као рука, док нема поскока дужег од 80-90 центиметара. Шарке су код нас неупоредиво ређе од поскока и претежно живе тек на 1.700–1.800 метара надморске висине. И једна и друга отровница имају шаре на светлијој основи, изразито троугласту главу у којој су смештене отровне жлезде и вертикалне зенице, док поскок на врху њушке има рошчић.

Синусоидно мишићно кретање, хладноћа тела, хипнотишући поглед без трептања и рачвасти језик, све су то обележја змија, отровних или не, која код већине изазивају панику.

– Многи мисле да су змије љигаве, али сасвим напротив, потпуно су суве – открива наша саговорница. – Своју танку кожу, прекривену великим бројем рожнатих плочица, неколико пута годишње одбацују у једном комаду. Погрешно веровање да им је крв хладна долази од тога што не могу да створе сопствену топлоту, па је одређује спољашња температура. Зато и воле да се сунчају. Немају уши и не чују, али осећају вибрације звучних таласа преко доњовиличних костију, као и вибрације подлоге. Њихов рачвасти језик, извор многих страхова и предрасуда, служи као врло развијено чуло мириса и укуса.

Такође је предрасуда, сазнајемо, да поскок скаче, тако да му је име потпуно неадекватно. Он само избацује горњи део тела таквом брзином да може да уједе жртву 2-3 пута док она уопште примети да се покренуо.

– Змије имају природан инстинкт да побегну од опасности, па чак и да се потпуно умртве како не би биле примећене. Уједу прибегавају тек кад су до краја угрожене или нагажене. Зато, ако сретнете змију у природи, будите мирни чак и ако пређе преко вас, не правите нагле покрете и она ће проћи. А и кад дође до уједа с она два горња игличаста зуба, то још не значи да ће змија и да избаци оне 2-3 капи провидне жућкастозелене отровне течности. Ујед може да буде само упозоравајући, како би отров приштедела за ручак, обично у виду неког глодара, али може да буде и прави.

Око 90 одсто људи код нас преживи ујед отровница од кога најчешће страдају старији, деца, хронични болесници... Здрав човек ретко, ако је баш алергичан на змијски отров, а и ту има помоћи, под условом да се брзо реагује. Није исто да ли је уједен екстремитет или место ближе глави, није исто да ли је ујед поскока који има тзв. хеморагични, или шарке која има комбиновани хеморагични и неуротоксични отров. То је врло важно знати и рећи лекару у здравственој установи.

Последице уједа могу да буду акутне: оток, црвенило, знојење, мучнина, слабост мишића, халуцинације, колапс... и да трају и до неколико месеци, и хроничне: трајна оштећења јетре, бубрега, очног дна... Да би се то максимално спречило, на терену треба предузети прву помоћ.

– Због мноштва микрораница у устима рану никако не треба исисати, већ је исцедити до крви, а потом цео екстремитет или место уједа имобилисати, прекрити хладном облогом и благо умотати завојем како би се отров што спорије ширио. Уједени мора да мирује, без наглих покрета, и нипошто не сме да пије алкохол, већ му треба дати што више воде, а онда га транспортовати до најближе болнице –саветује наша саговорница.

Др Томовић и њене колеге никада на терен нису носили серум против змијског отрова јер је он ваљан само ако се чува у фрижидеру, има ограничен рок трајања и изискује антишок терапију, без које може да убије онога ко би можда и преживео.

У свету се серум ретко даје чак и у болничким условима, већ се примењује тзв. симптоматска терапија, којом се организму помаже да се сам избори.

----------------------------------------------------------

Пет отровница на Балкану

Од приближно 2.900 врста змија познатих у свету, отровно је око 400, а на Балкану је, од петнаестак врста, отровно пет. Сва истраживања на терену раде се на живим примерцима који се, уз максималну пажњу и минимум малтретирања, неозлеђени, враћају у природу. Неке врсте, као што су степски смук, белоушка, поскок, шарка... посебно су заштићене законом.