И највеће пустиње имају своје пролеће

Наташа Нинковић ће тумачити лик Рајке Радаковић у представи „Госпођица” рађеној по делу Иве Андрића, у режији Горчина Стојановића, чија ће премијера бити изведена у петак, 26. априла на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Представа је рађена према драматизацији Марка Фотеза из 1962. Фотез је драматизацију романа „Госпођица” урадио у време када је Иво Андрић био председник Позоришног савета ЈДП-а (1956), али комад никада није био постављен на сцени.

Драматург је Милош Кречковић, костимограф Лана Цвијановић, а Горчин Стојановић потписује и сценографију. У глумачкој подели су и – Јасмина Аврамовић, Војислав Брајовић, Срђан Тимаров, Наташа Тапушковић, Марко Баћовић, Весна Милекић, Анђелика Симић, Милан Марић, Стефан Бундало и Дејан Дедић. 

Роман „Госпођица”, написан четрдесетих година прошлог века, показао се као готово пророчки. Шта је пресудило да се у овом тренутку ухватите у коштац са овом својеврсном Андрићевом филозофијом богаћења и новца?

Оберучке сам прихватила задатак који су ми понудили редитељ Горчин Стојановић и Тамара Вучковић, управница ЈДП-а, без обзира на завршни резултат, о којем у овом тренутку не бих причала. Иако имам јако позитиван осећај – хвала им што се већ месец и по дана бавим, мислим и изговарам речи овог нашег великана. Андрић је наш класик, који никад не застарева, па нам теме којима се бавио и начин на који је то радио изгледају као да су јуче писане! Терор новца у којем ми данас живимо, жеља за стицањем – која је уместо начина – постала циљ нашег живота и те како је присутна данас, чак много више него у времену када је овај роман написан! Тада је то био изузетак, случај на нивоу ексцеса. Данас је мотив новца свеприсутан, чини се једини! С тим што је овде реч о стицању које постаје опсесија и одводи јунакињу, прво у шкртост, затим у патологију штедљивости... „Штедeт ћу и свој последњи дах ако треба!”

Тумачите тврдицу Рајку Радаковић: круту, грубу, неосетљиву Андрићеву јунакињу у чијој основи је губитак љубави. На који начин ћете да покажете ту психолошку црту јунакиње, будући да она недостатак љубави надокнађује материјалним?

Њен тврдичлук није стереотип, као што смо, рецимо, сличне примере виђали код Молијера, Јована Стерије Поповића, и нема комедиографску црту. Напротив. Поред тих основних карактеристика тврдице, ми овде гледамо како она одлази у патологију, јер то Рајки Радаковић није урођено, већ стечено – дато у аманет кроз очев савет. Отац јој је желео све најбоље и, како то обично бива,желећи да је заштити, он ју је кастрирао за цео живот! Рајка јесте тврда, али није безосећајна! Она гаји најдубље емоције и осећања за свог мртвог оца и слепо следи обећање које му је дала. Служи свим својим бићем тај аманет. Убеђена у своју исправност, презире расипништво и материјалан свет окренут трошењу. Рајка на новац гледа као на стицање које води ка штедњи која ће јој обезбедити независност, тј – слободу, самодовољност!

Као што би Андрић рекао: „И највеће пустиње имају своје пролеће.” Тако је и Рајка имала две љубави. Једну у Сарајеву, то је био њен даиџа Владо, и другу у Београду, извесног Херцеговца, који је ликом страшно сличан даиџи, али је обе изгубила! Разочарење које је уследило после тога, само је још више „закуцало” њена уверења и закључало их за спољни свет! Кад узмете у обзир све те околности, то претешко бреме које је отац ставио на, истина плодно тле, једне петнаестогодишњакиње, ипак не можете, а да не осећате ужасну емпатију према њој!

Лик жене тврдице није нов у литератури, али ни претерано заступљен. Андрић кроз лик Рајке Радаковић даје клиничку слику шкртости. Да ли и где проналазите оправдање за своју јунакињу? Како ћете је на сцени одбранити?

Што се тиче њеног потиснутог либида који је она сублимирала у потпуности у штедњи и поседовању – он је одводи у фетишизам. Рајка Радаковић је трагична јунакиња, јер није знала, а није ни свесна да се не може живети без љубави, духовитости, бриге за најближе. Човек може да живи сам, али та пустиња узима немилосрдно свој данак. Данас она не би била ни најмање усамљен случај. Надам се и истински трудим да је осликам тако да морате да саосећате са њом. Нећете се слагати са свим што она ради, али ћете је разумети!

Живот Рајке Радаковић протекао је у знаку страсти: љубави према новцу. Колико се ова јунакиња разликује од хероина које сте до сада тумачили?

Никад се до сада нисам суочавала са овом темом, мотивима, али Рајка Радаковић је попут Хеде Габлер – антихероина. И татина ћерка, али потпуно другачијег генетског, географског наслеђа. Фигура оца је одиграла кључну улогу у њиховом развоју.

Живимо време естрадног таласа у којем као да нема места за умне људе. Шта данас значи бити јавна личност?

Јавна личност. Не волим ту реч. И не волим да ме неко сврстава у ту категорију, јер смо окружени људима којима је професија – јавна личност. Срећом – кратког су даха!

Против чега бисте данас подигли глас?

Цитираћу своју јунакињу: „Где је власт, суд, полиција, црква! Где су бар ти попови, хоџе, рабини... Има ли икога? Има ли овде правде и закона?” Данас се можете сачувати исто као Рајка Радаковић – затворити се у свој свет, радити мислећи на будућност, не одустајати... и бити стрпљив. Само што је она имала погрешне мотиве и погрешан циљ.