I najveće pustinje imaju svoje proleće

Nataša Ninković će tumačiti lik Rajke Radaković u predstavi „Gospođica” rađenoj po delu Ive Andrića, u režiji Gorčina Stojanovića, čija će premijera biti izvedena u petak, 26. aprila na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Predstava je rađena prema dramatizaciji Marka Foteza iz 1962. Fotez je dramatizaciju romana „Gospođica” uradio u vreme kada je Ivo Andrić bio predsednik Pozorišnog saveta JDP-a (1956), ali komad nikada nije bio postavljen na sceni.

Dramaturg je Miloš Krečković, kostimograf Lana Cvijanović, a Gorčin Stojanović potpisuje i scenografiju. U glumačkoj podeli su i – Jasmina Avramović, Vojislav Brajović, Srđan Timarov, Nataša Tapušković, Marko Baćović, Vesna Milekić, Anđelika Simić, Milan Marić, Stefan Bundalo i Dejan Dedić. 

Roman „Gospođica”, napisan četrdesetih godina prošlog veka, pokazao se kao gotovo proročki. Šta je presudilo da se u ovom trenutku uhvatite u koštac sa ovom svojevrsnom Andrićevom filozofijom bogaćenja i novca?

Oberučke sam prihvatila zadatak koji su mi ponudili reditelj Gorčin Stojanović i Tamara Vučković, upravnica JDP-a, bez obzira na završni rezultat, o kojem u ovom trenutku ne bih pričala. Iako imam jako pozitivan osećaj – hvala im što se već mesec i po dana bavim, mislim i izgovaram reči ovog našeg velikana. Andrić je naš klasik, koji nikad ne zastareva, pa nam teme kojima se bavio i način na koji je to radio izgledaju kao da su juče pisane! Teror novca u kojem mi danas živimo, želja za sticanjem – koja je umesto načina – postala cilj našeg života i te kako je prisutna danas, čak mnogo više nego u vremenu kada je ovaj roman napisan! Tada je to bio izuzetak, slučaj na nivou ekscesa. Danas je motiv novca sveprisutan, čini se jedini! S tim što je ovde reč o sticanju koje postaje opsesija i odvodi junakinju, prvo u škrtost, zatim u patologiju štedljivosti... „Štedet ću i svoj poslednji dah ako treba!”

Tumačite tvrdicu Rajku Radaković: krutu, grubu, neosetljivu Andrićevu junakinju u čijoj osnovi je gubitak ljubavi. Na koji način ćete da pokažete tu psihološku crtu junakinje, budući da ona nedostatak ljubavi nadoknađuje materijalnim?

Njen tvrdičluk nije stereotip, kao što smo, recimo, slične primere viđali kod Molijera, Jovana Sterije Popovića, i nema komediografsku crtu. Naprotiv. Pored tih osnovnih karakteristika tvrdice, mi ovde gledamo kako ona odlazi u patologiju, jer to Rajki Radaković nije urođeno, već stečeno – dato u amanet kroz očev savet. Otac joj je želeo sve najbolje i, kako to obično biva,želeći da je zaštiti, on ju je kastrirao za ceo život! Rajka jeste tvrda, ali nije bezosećajna! Ona gaji najdublje emocije i osećanja za svog mrtvog oca i slepo sledi obećanje koje mu je dala. Služi svim svojim bićem taj amanet. Ubeđena u svoju ispravnost, prezire rasipništvo i materijalan svet okrenut trošenju. Rajka na novac gleda kao na sticanje koje vodi ka štednji koja će joj obezbediti nezavisnost, tj – slobodu, samodovoljnost!

Kao što bi Andrić rekao: „I najveće pustinje imaju svoje proleće.” Tako je i Rajka imala dve ljubavi. Jednu u Sarajevu, to je bio njen daidža Vlado, i drugu u Beogradu, izvesnog Hercegovca, koji je likom strašno sličan daidži, ali je obe izgubila! Razočarenje koje je usledilo posle toga, samo je još više „zakucalo” njena uverenja i zaključalo ih za spoljni svet! Kad uzmete u obzir sve te okolnosti, to preteško breme koje je otac stavio na, istina plodno tle, jedne petnaestogodišnjakinje, ipak ne možete, a da ne osećate užasnu empatiju prema njoj!

Lik žene tvrdice nije nov u literaturi, ali ni preterano zastupljen. Andrić kroz lik Rajke Radaković daje kliničku sliku škrtosti. Da li i gde pronalazite opravdanje za svoju junakinju? Kako ćete je na sceni odbraniti?

Što se tiče njenog potisnutog libida koji je ona sublimirala u potpunosti u štednji i posedovanju – on je odvodi u fetišizam. Rajka Radaković je tragična junakinja, jer nije znala, a nije ni svesna da se ne može živeti bez ljubavi, duhovitosti, brige za najbliže. Čovek može da živi sam, ali ta pustinja uzima nemilosrdno svoj danak. Danas ona ne bi bila ni najmanje usamljen slučaj. Nadam se i istinski trudim da je oslikam tako da morate da saosećate sa njom. Nećete se slagati sa svim što ona radi, ali ćete je razumeti!

Život Rajke Radaković protekao je u znaku strasti: ljubavi prema novcu. Koliko se ova junakinja razlikuje od heroina koje ste do sada tumačili?

Nikad se do sada nisam suočavala sa ovom temom, motivima, ali Rajka Radaković je poput Hede Gabler – antiheroina. I tatina ćerka, ali potpuno drugačijeg genetskog, geografskog nasleđa. Figura oca je odigrala ključnu ulogu u njihovom razvoju.

Živimo vreme estradnog talasa u kojem kao da nema mesta za umne ljude. Šta danas znači biti javna ličnost?

Javna ličnost. Ne volim tu reč. I ne volim da me neko svrstava u tu kategoriju, jer smo okruženi ljudima kojima je profesija – javna ličnost. Srećom – kratkog su daha!

Protiv čega biste danas podigli glas?

Citiraću svoju junakinju: „Gde je vlast, sud, policija, crkva! Gde su bar ti popovi, hodže, rabini... Ima li ikoga? Ima li ovde pravde i zakona?” Danas se možete sačuvati isto kao Rajka Radaković – zatvoriti se u svoj svet, raditi misleći na budućnost, ne odustajati... i biti strpljiv. Samo što je ona imala pogrešne motive i pogrešan cilj.