Запарложени потенцијали

С лепим временом сетва шећерне репе на око 60.000 хектара улази у завршницу, али после ње почињу главни сетвени радови на око 2,7 милиона хектара. По процени стручњака ова кампања биће једна од најскупљих. Ништа ново.

И за прошлу су исто говорили. Држава је дала, шта је и колико могла. Није се претргла. Највећи терет опет пада на пољопривреднике. То је, ваљда, и судбина нашег сељака – да не остави неузорану и непосејану њиву макар и немао неку вајду од тога.

Сви се, од владе, стручњака, па и самих пољопривредника, надају бољој и берићетнијој години. То, ако мало помогне и мили бога, не би требало да буде много тешко. С просечним приносима имаћемо знатно више берићета него лане, када нас је дуготрајна жега ојадила и однела нам бар 20 одсто од очекиване летине.

Али, суштина целе ове приче није у додолском призивању Свевишњег да нам подари повољне распореде сунчаних и кишних дана, већ у ономе што као пољопривредна земља никако не успевамо.

Људи од струке израчунали су да наш просечан род у аграру вреди 4,5 милијарди долара. Мало или довољно. Зависи с које се стране гледа. Имамо, што би се рекло, довољно хлеба и уз хлеб. Не гладујемо, али по многима с мало више умећа и улагања Србија не би могла, не баш онако како смо је јуначили у доба социјализма, да храни пола Европе, али би садашњу вредност производње могла бар да утростручи. Један наш пољопривредник, рецимо, храни свега 15, а у Немачкој 156 људи. Шта то говори? Да је наша продуктивност несразмерно мања, а то опет значи да смо – скупи.

Једно недавно истраживање показало је да смо од 19 најнужнијих намирница, које готово свакодневно купујемо, у чак десет случајева скупљи од Словеније, за коју се баш не може рећи да је пољопривреда земља.

Србија има 631.122 пољопривредна газдинства, од чега су 628.555 породична. Она имају, опет, у просеку по 4,5 хектара земље, поседују један двоосовински трактор, гаје једно говече, четири свиње, три овце, 26 комада живине и једно пчелиње друштво. Шта то говори?

Да су сама себи довољна. Међу њима не може се тражити велики робни произвођач. Извозник. И шта још овај податак казује – да постоји велики потенцијал. Запарложен. Да ове јадне просеке, бар за почетак удвостручимо можда већ до следећег пописа, а онда касније и утростручимо. Је ли преамбициозно?

Знајући нас – вероватно. Али, ако хоћемо у ЕУ, а ту немамо много избора, морамо се спремити за долазећу конкуренцију. Већ идуће, 2014, падају и последње царинске стопе које су могле да заштите нашу пољопривреду, село и сељаке од моћне европске конкуренције.

Већ сутра нећемо имати коме да продамо наше скупе производе. Русима? Турцима? У реду. Али и они ће тражити за свој новац најнижу могућу цену, највиши квалитет и поштовање свих стандарда, а наш сељак неће бити способан да им то понуди, јер иза себе нема јаку државу и помоћ какву имају његова сабраћа по послу и алату у ЕУ.