Zaparloženi potencijali

S lepim vremenom setva šećerne repe na oko 60.000 hektara ulazi u završnicu, ali posle nje počinju glavni setveni radovi na oko 2,7 miliona hektara. Po proceni stručnjaka ova kampanja biće jedna od najskupljih. Ništa novo.

I za prošlu su isto govorili. Država je dala, šta je i koliko mogla. Nije se pretrgla. Najveći teret opet pada na poljoprivrednike. To je, valjda, i sudbina našeg seljaka – da ne ostavi neuzoranu i neposejanu njivu makar i nemao neku vajdu od toga.

Svi se, od vlade, stručnjaka, pa i samih poljoprivrednika, nadaju boljoj i berićetnijoj godini. To, ako malo pomogne i mili boga, ne bi trebalo da bude mnogo teško. S prosečnim prinosima imaćemo znatno više berićeta nego lane, kada nas je dugotrajna žega ojadila i odnela nam bar 20 odsto od očekivane letine.

Ali, suština cele ove priče nije u dodolskom prizivanju Svevišnjeg da nam podari povoljne rasporede sunčanih i kišnih dana, već u onome što kao poljoprivredna zemlja nikako ne uspevamo.

Ljudi od struke izračunali su da naš prosečan rod u agraru vredi 4,5 milijardi dolara. Malo ili dovoljno. Zavisi s koje se strane gleda. Imamo, što bi se reklo, dovoljno hleba i uz hleb. Ne gladujemo, ali po mnogima s malo više umeća i ulaganja Srbija ne bi mogla, ne baš onako kako smo je junačili u doba socijalizma, da hrani pola Evrope, ali bi sadašnju vrednost proizvodnje mogla bar da utrostruči. Jedan naš poljoprivrednik, recimo, hrani svega 15, a u Nemačkoj 156 ljudi. Šta to govori? Da je naša produktivnost nesrazmerno manja, a to opet znači da smo – skupi.

Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da smo od 19 najnužnijih namirnica, koje gotovo svakodnevno kupujemo, u čak deset slučajeva skuplji od Slovenije, za koju se baš ne može reći da je poljoprivreda zemlja.

Srbija ima 631.122 poljoprivredna gazdinstva, od čega su 628.555 porodična. Ona imaju, opet, u proseku po 4,5 hektara zemlje, poseduju jedan dvoosovinski traktor, gaje jedno goveče, četiri svinje, tri ovce, 26 komada živine i jedno pčelinje društvo. Šta to govori?

Da su sama sebi dovoljna. Među njima ne može se tražiti veliki robni proizvođač. Izvoznik. I šta još ovaj podatak kazuje – da postoji veliki potencijal. Zaparložen. Da ove jadne proseke, bar za početak udvostručimo možda već do sledećeg popisa, a onda kasnije i utrostručimo. Je li preambiciozno?

Znajući nas – verovatno. Ali, ako hoćemo u EU, a tu nemamo mnogo izbora, moramo se spremiti za dolazeću konkurenciju. Već iduće, 2014, padaju i poslednje carinske stope koje su mogle da zaštite našu poljoprivredu, selo i seljake od moćne evropske konkurencije.

Već sutra nećemo imati kome da prodamo naše skupe proizvode. Rusima? Turcima? U redu. Ali i oni će tražiti za svoj novac najnižu moguću cenu, najviši kvalitet i poštovanje svih standarda, a naš seljak neće biti sposoban da im to ponudi, jer iza sebe nema jaku državu i pomoć kakvu imaju njegova sabraća po poslu i alatu u EU.