Трње и црвени картони

Ни самити нису више оно што би требало да буду: окупљање шефова држава или влада, да би ћаскали, сликали се, држали конференције за медије – и на крају формално оверили оно о чему су се пре тога договорили њихови сарадници. И онда се, после свечане вечере уз шампањац – свечано разишли.

САМИТ ЕУ УПРАВО ЗАВРШЕН У БРИСЕЛУ показао је, најуверљивије досад, да су европски лидери подељени око тога како да се уједине. У начелу су, као и увек, сви за више заједништва, а кад дође до конкретног свако је за своје (националне) интересе. Чак и ако се за моменат учини да је за то пронађен заједнички садржалац за разуман компромис, увек се јави неко коме нешто не одговара. Отуда, у Бриселу су у четвртак и петак често помињани "црвени картони", ако се пређе преко "црвене линије", коју, разуме се, повлачи свака од 27 чланица Уније.

Неке црвене линије су, ипак, дебље од других. Највећу је повукла Пољска, жестоко се опирући новим правилима за гласање предложеним у "реформском уговору" који је замишљен да "наследи" устав, упокојен на референдумима у Француској и Холандији пре две године. Успротивила се због тога што би ново решење смањило број њених гласова, а при том удвостручило гласачку снагу Немачке. Близанци Качински, који су у Пољској између себе поделили улоге председника и премијера (у Бриселу је био председник) отишла су толико далеко да су заслужила бар жути картон због кршења неписаног правила етикеције ЕУ: да се Други светски рат помиње само кад се говори о томе да је стварање Уније отклонило сваку могућност новог свеевропског сукоба. Изнели су, наиме, аргуменат да би Пољска данас имала 66 милиона становника, уместо 38, да у рату који је повела Хитлерова Немачка нису изгубили петину становништва.

Многим извештачима се због овога учинило да су Пољаци још у рату са Немцима – овога пута у бриселским бункерима. Али нису само Пољаци кварили претпостављену идилу јединства. У тој улози су, опет, били и Британци, чији је одлазећи премијер Тони Блер највише говорио о "црвеним линијама" које се не смеју прећи. Британија јесте за јединство и заједничке институције, али све док се не мешају у британске ствари, спољне и унутрашње. Таман посла да министар спољних послова ЕУ, који треба да буде институционализован новим уговором, једног дана у Савету безбедности говори уместо Британије (и Француске).

Да Пољаци и Британци не буду једини који подмећу клинове у точкове председавајуће канцеларке Ангеле Меркел, постарао се нови човек у старом друштву: свеже устоличени француски председник Никола Саркози. Он је већ на самом почетку издејствовао да се у уговору, у реченици која констатује да ЕУ "има унутрашње тржиште на којем је конкуренција слободна и неометана", стави тачка после речи тржиште – а остало избрише. Нису Французи против конкуренције, али ни против улоге државе у економији. Предложено решење им је изгледа много личило на тројанског коња са којим у двориште ЕУ улази војска глобализације.

АЛИ ДОК СУ ЈЕДНИ ЗА УСПОРАВАЊЕ, ДРУГИ СУ ЗА УБРЗАВАЊЕ – црвеним картонима прећено је и ако се предложени уговор много разводни. Италија, Португалија, Шпанија и Луксембург били су у супротном рову од "евроскептика": као "еврооптимисти" упозоравали су да ће се због оних других ЕУ претворити у два блока у једном, који ће се кретати различитим брзинама – једни ће се интегрисати много свеобухватније од других.