Између историје и легенде

Специјално за "Политику"
Ових дана, поред вести о проналаску гроба цара Ирода у близини Јерусалима, у италијанским књижарама говори се и о књизи немачке историчарке Линде-Мари Гинтер "Ирод Велики" у издању "Салерна". Ова нова научна биографија Ирода Великог, са дистанце од скоро једног века од биографије коју је написао Ото Валтер за II Додатак енциклопедије П. Висова, као и значајног Сиреровог поглавља посвећеног владару у "Историји јеврејског народа", догађај је који свакако треба поздравити.
Саломе и Ирод су два имена која и данас призивају тескобна осећања. Саломе представља симбол греха – заљубљена у пророка Јована Крститеља, затвореника њеног очуха Ирода, прихвата да игра у част јеврејског владара да би добила главу Крститеља који одбија њену љубав. Име Ирод, пак, евоцира слике крволочности и садизма. У колективној меморији утиснута су два догађаја: Ирод је наредио "покољ невиних" у намери да ликвидира, у колевци новорођеног Месију, као и одрубљивање Јованове главе у замену за Саломину игру.

У књизи историчарке Гинтер прецизира се да велики обожаватељ Саломиног плеса није био Ирод Велики, већ његов син, Ирод Антипа. Велики монарх није упрљао руке крвљу. Син Антипа је тај који је наредио убиство. Поткрепљујући своју тезу, ауторка наводи да: "што је више позната фигура протагонисте, толико је више искривљена перцепција такозваног фактичког садржаја због мноштва извора и интерпретација током времена". Ослобађајући Ирода Великог оптужбе за убиство св. Јована Крститеља, немачка научница у свом есеју оплемењује његов лик. Међутим, одређене чињенице не иду у прилог овом приступу.

Иако је прича о Ироду I на раскрсници између историје и легенде, и иако се не може са историјском сигурношћу тврдити да је Ирод Велики наредио масовно убијање деце, мање познате чињенице савршено допуњују слику о изопачености и свирепости овог владара: Ирод Велики је наредио убиство своје жене Мариамне и њеног брата Аристобула III. Позната је и његова свирепост према сопственој деци из чак 10 бракова. Одговоран је за смрт сина Александра. Оптужио је сина Антипатра за заверу и наредио његово убиство (4 п.н.е.). Чувена је изрека императора Октавијана Августа: "Боље је бити Иродова свиња него његов син" (у складу са Мојсијевим законима, краљ никада не би наредио убијање свиње). Ни Јевреји му никада нису опростили тиранију, окрутност и сервилност према Риму.

Неспорно је, међутим, да се син Ирода Великог, Ирод Антипа, заљубио у Иродијаду, жену свог брата Филипа, која је са кћерком из првог брака, Саломом дошла у Иродов двор. Овај догађај описао је јеврејски историчар тог времена Ђузепе Флавио (име Саломе појављује се први пут у Флавијевим записима), као и у јеванђељима (Матеј 14:3-11 и Марко 6:17-28). Сва сведочења се слажу да је Ирод затворио Јована Крститеља под Иродијадиним притиском (Јован Крститељ је оптужио Иродијаду за инцестну прељубу). Приликом једне светковине Ирод је замолио Саломе да игра за њега обећавши да ће, уколико услиши његов захтев, добити све што пожели. Саломе је извела чувену игру седам велова. Под ђаволским утицајем мајке Саломе је зажелела одсечену Јованову главу. Ирод Антипа (20 п.н.е.-40 н.е.) испунио је њену жељу, наредивши егзекуцију Јована Крститеља (28 н.е.).

За писце, сликаре и композиторе квартет Ирод–Саломе–Иродијада и св. Јован Крститељ је био изузетан. Мотив покоља мушке деце (до две године) у Витлејему присутан је у религиозном сликарству од XIV века па надаље. Поменимо "Покољ невиних" на Ђотовој фресци у Капели Скровењи у Падови (1303-04) и, истоимено платно Рени Гвида (1611-12 Болоња, Пинакотека). Чувене Донателове статуе које представљају овог светог човека налазе се у катедрали у Сијени, и у цркви Фрари у Венецији. Сликар Каравађо је овековечио сцену "Погубљење св. Јована Крститеља" 1608, у Валети на Малти.

У византијској уметности, Крститељ је често приказан као анђео са великим крилима који држи у руци тањир са положеном одсеченом главом.

Кроз векове, легенда је постепено потискивала фигуру Иродијаде у позадину, да би што више истакла проклету декаденцију Саломе. "Саломина игра" је представљена у многим уметничким делима као што су Ђотове фреске у капели Перучи у цркви Светог Крста у Фиренци, фреска Андреа дел Сарто у манастиру Скалци у Фиренци и Донателов барељеф у Крстионици у Сијени.

Симболиста Густав Моро био је толико заведен игром седам велова да су га назвали "сликар Саломе" (чувена је његова слика "Појављивање", изложена у париском Лувру). Ни декадентни књижевници нису одолели епизоди еротичног Саломиног плеса с краја деветнаестог века. Тзв. "синдром Саломе" присутан је у недовршеном Малармеовом комаду "Иродијада" и Флоберовом делу "Три приче" (1877). Француски композитор Масне изабрао је Флоберову инкарнацију фаталне принцезе за своју трагичну оперу "Иродијада", први пут изведену у Бриселу 1881.

Почетком прошлог века (1905) немачки композитор Рихард Штраус написао је оперу, инспирисан Вајлдовом трагедијом "Саломе" (објављена 1891. на француском, у неоствареној нади да ће чувена француска глумица Сара Бернар бити протагониста). У Вајлдовој драми, Саломин лик добио је изразито похотан карактер, а захваљујући изванредној Штраусовој музици постао је симбол разарајуће разблудности.