Сума технологије

„Није чак ни погрешно”, имао је обичај нобеловац Волганг Паули да се обрецне на јуношу који би му показао свој чланак. Какве то везе има с тужбалицама овдашњих учењака који гласно јадикују да нас таблоиди кваре?

Никакве, али испоставиће се на крају да је Пантелија Топаловић („Маратонци трче почасни круг”) одавно испечен, осмуђен и извађен из крематоријума.

Зналци увелико наричу над судбином непоћудних јавних гласила, а тек над заведеним читаоцима, слушаоцима и гледоцима, и не примећујући да се она готово подједнако појављују и нестају. Насупрот деценијском одумирању државе у комунизму/социјализму која се напослетку у многим земљама преко ноћи расточила.

Испада да су душебрижници остали необавештени. Пукла веза!

Сасвим је разумљиво, међутим, што од количине података који се из часа у час сливају у недогледни океан без обала, назван интернет, и најугледније проучаваоце подилази језа. Већ је избледело поређење с цунамијем.

У застрашујућем космосу дигиталних „нула” и „јединицима” свако може да пише, брише и уздише, и да истомишљеницима и неистомишљеницима отпоздравља. Зграби електронску справицу, све тању и све мању, и без оклевања разгласи своје виђење сваковрсних догађаја. Не довикује с брда, не развејава димне сигнале.

Технолошка достигнућа, утемељена на научним открићима, на све стране су пустила невидљиве пипке. Наша планета је у својеврсној електронској пауковој мрежи, вештачки гласници дојављују шта су снимили (видели и чули) на Марсу и у најудаљенијем кутку Сунчевог дворишта.

Може ли се ико снаћи у овој џунгли над џунглама, за коју је наша Перућица обична баштица испред кућице? Да.

Сваки писмени појединац у прилици је да уређује новости, сагласно властитом уверењу и образовању. Зар то свакодневно не чине милиони посетилаца интернета?

Из једног, другог, трећег извора... и тако у недоглед. Најбољи начин да избегне тобожње аналитичаре (ма шта се под тим подразумевало), да не гледа глупе представе уживо (reality show), да се не нервира због свакојаких којештарија које му подастиру.

Ко год је имао новца (и знања), и до сада је куповао неколико листова, бирао телевизијске програме, окретао дугмад на радију и претраживао сајт по сајт, склапајући свој поглед на свет. Чему онда жалопојке?

Да се покаже – молићу лепо! – колико је неко васпитан, начитан и уљудан, успут обзнањујући која је звања приписао својем имену и презимену.

Добро. А када је последњи пут противречио икоме на научном саветовању или оспорио нечије гледиште у научном часопису? Коме је у лице сасуо да је дотични (не)стручњак кривотворио истраживачке податке и потурио погрешне закључке? Да ли је ма коме ишта замерио прочитавши или чувши слапове неразумљивих, често несувислих реченица?

Није! Ето видите!

Учени су једино вољни да држе моралне придике обичним људима, зато што су – да поверујемо – дубоко забринути да се не искваре. Заборавили су, наравно, да су нам претходно, као кукавичје јаје, из високошколских установа потурили силесију посленика „седме силе” ишколованих на застарелим програмима. Нека завире у књиге, уџбенике и скрипта која су потписали, без имало напора увидеће да су их обучавали за прошлост. Будућност нису ни у обрисима дочарали, упркос нарастајућој бујици научних увида и технолошких искорака која ће – како се све чешће наговештава – из корена изменити човечанство. У 21. столећу људски род искусиће суштинске и свеобухватне промене да ће изгледати као да је за стотину узнапредовао 20.000 година!

Средином шездесетих далековиди пољски писац Станислав Лем, у књизи „Сума технологије”, упозорио је да човек не може мењати свет око себе, а да не мења самога себе! Хоће ли тиме (не)хотимице докинути (послужимо се омиљеним марксистичким глаголом) властиту врсту изнова стварајући следећу – паметнију и надмоћнију. У водећим лабораторијама, уосталом, научници свакодневно бришу невидљиву (раз)међу између живог и неживог; својевољно уобличују прво из потоњег. А после?

Оставимо таква нагађања неким будућим Амишима који ће се, попут постојећих, вероватно упињати да сачувају давно ишчезле крајолике. И таблоиде, ако се усуде да их исписују и објаљују.

У међувремену су – није вам, надајмо се, промакло – реш печеног Пантелију најрођенији оглодали.