Крај прохибиције у Дамаску

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Вести о догађајима у Дамаску, сиријској престоници, привлаче глобалну пажњу, док је публицитет који је добио имењак са 15.000 становника из околине Вашингтона био локални.

Тамо је управо укинута прохибиција, забрана точења алкохолних пића у ресторанима и његове продаје у трговинама.

Америка је имала свој „велики друштвени и економски експеримент” (формулације председника Херберта Хувера) апсолутне забране алкохола, његове производње и промета. За то је 1919. изгласан посебни, 18. уставни амандман чија је примена, пошто га је ратификовало довољно федералних држава, почела у јануару 1920.

Следећих 13 година, колико је био на снази, показало се да је прохибицију било много лакше увести него спровести. У Америци није престало да се пије (и напија), само се догодило оно што се обично догађа кад се донесе закон који не може да се примени. Пошто свој „буз” (сленг за алкохолно пиће) народ није више могао да купује легално, набављао га је на црно. Резултат: гангстери су се обогатили и постали моћни. Осим тога, држава није могла стигне баш свугде, па је остало запамћено да је само у Њујорку пет година од забране цветало више од 30.000 клубова у којима се, уз извесну предострожност, навелико точило.

Није зато чудно што је Ал Капоне, легендарни гангстер који је предводио минирање прохибиције, ситуацију сажео овако: „Кад ја продајем пиће, то је кријумчарење, а кад га послужују моји купци, то је гостопримство.”

Паду прохибиције више је допринела велика економска криза, него то што није постизала сврху због које је уведена. Френклину Делану Рузвелту, гувернеру Њујорка, хитно су била потребна нова радна места и додатни порески приходи које би донела легализација алкохола, па је повео кампању да се та индустрија легализује. Ту идеју је прихватио и председник Херберт Хувер, па је Конгрес 1933. усвојио 21. амандман којим је укинуо 18. Наследивши Хувера, Рузвелт је могао да ужива у резултатима свог залагања.

У америчком Дамаску (многи светски градови овде имају своје имењаке, Београд чак два, један је у Монтани, а други у Минесоти), нису били затечени кад је прохибиција уведена на националном нивоу: у моменту усвајања 18. амандмана, град је био „сув” пуне четири деценије. И остаће још осам – две док недавно није промењен локални пропис и омогућено да се у локалним ресторанима (који за то затраже лиценцу), уз јело наручи и пиће (а да то није „сода”, зашећерена и офарбана газирана водица).

Када 5. децембра ове године буде обележена 80. годишњица 21. амандмана, Америка ће је дочекати са много још чудних закона о алкохолу који су сасвим у нескладу са основним постулатима њене идеологије: да се држава у живот грађана меша само кад је то неопходно. У овој области се, наиме, понаша као да је комунистичка: преовлађујући модел је – централна контрола.

Кад је прохибиција укинута на националном нивоу, регулатива је прешла на федералне државе. Неке су одмах пожуриле да све њене механизме демонтирају, али се већина одлучила да задржи многе нивое контроле. Резултат је да данас постоји велико шаренило прописа о продаји алкохола од којих су многи не само компликовани, него и апсурдни.

Пенсилванија и Јута су једине две федералне јединице у којима је промет алкохола апсолутни државни монопол (у још 15 је делимични), мада се и тамо увелико дебатује о приватизацији (закон о томе у Пенсилванији је већ у процедури).

Другде се постепено укида забрана која куповину пића допушта (негде само жестоких, а другде свих) недељом. Прошле године то је учињено у 16 држава.

У Вашингтону, на пример, недељом могу да се купе вино и пиво, али оно јаче мора да се набави преко недеље. Ако неком нешто жестоко зафали баш у недељу, то опет није проблем: довољно је прећи невидљиву административну линију, и виски или вотку купити у суседном Мериленду. Прописи „никад недељом” у престоници не важи једино ако у недељу пада Бадњи дан.

Подстицај за лабављење алкохолног режима је исти онај који је укинуо прохибицију: прохујала економска криза која се пореди са оном из прошлог века и потреба да се поправи на свим нивоима власти незавидна фискална ситуација која је из ње проистекла.

Алкохолно најдогматскија је Јута, што и није чудно, пошто су тамо на власти мормони, чија црква овај порок забрањује. Тамо постоји изрека која се гравира и на сувенире: „Једи, пиј и уживај, сутра би могао да осванеш у Јути.”

Међу чудним тамошњим прописима је и онај по коме барови морају да имају посебну преграду, како они који пију не би могли да виде како се пиће у ствари точи. То је „ционска завеса” – мормони Јуту сматрају „новим Јерусалимом”.

Пиће тамо иначе не може да се затражи ако се пре тога не поручи и храна.

У Јути је, између осталог, забрањено и дуплирање: може да се, примерице, поручи коктел у коме је састојак вотка, али не и додатна чашица вотке уз то. Мартини са вотком може, међутим, да се појача чашом вискија као прилогом.

Алабама је једина преостала држава у којој је још на снази забрана дестиловања у кућној радиности. Свугде где је то дозвољено, та производња је искључиво за домаћу потрошњу.

У Тексасу свако може да буде ухапшен зато што је по процени полиције „под утицајем” (а да при том не мора да „дува” да би се то утврдило), чак и ако је затечен како за шанком пије своје прво пиво. У Невади, „тура” не може да се поручи за више од троје у друштву, што можда није лоше за оне који чашћавају.

Оно што се свугде доследно спроводи, то је забрана точења млађима од 21 године. То се често проверава и на улазу у локал у ком се служи алкохол. Казне за угоститеље ухваћене у овом прекршају знају да буду драстичне.

У америчким филмовима често се виђа сцена да неко на отвореном пије из боце која је у браон папирној кеси. Пошто је конзумирање алкохола на јавном простору забрањено, ово је нека врста „грађанског компромиса”: начин да полиција може да се прави луда и посвети се правом криминалу (иако зна да се браон кесом не сакрива кока-кола), а да са друге стране свој проблем решавају зависници који не могу себи да приуште пијење за шанком.

„Живот уз пиво и вино ће и даље бити леп, а ми ћемо и даље бити добри једни са другима”, оценио је један житељ Дамаска у локалној „Газети” чињеницу да његов град није више безалкохолна оаза.

Укидање локалне прохибиције изгласано је иначе на референдуму са већином од 66 одсто (пошто је на претходном, 1996, таква иницијатива одбијена). Тадашња већина мора да је имала у виду чувене речи забављача Вила Роџерса да је „прохибиција боља него да уопште нема пића”.

Гласачи су овога пута били трезвенији, а на одлуку да дилему пити или не пити свако решава у личном монологу можда је утицала и чувена максима Марка Твена: „Све треба да буде умерено, укључујући и умереност.”