Портрет без рама: Јуп Хајнкес

Иако је већ 16. јануара знао да је смењен и да је славни Бајерн уместо њега од лета ангажовао бившег тренера Барселоне Ђозепа Гвардиолу, није клонуо духом. Напротив, и у 68. години наставио је с Баварцима још убедљивије да меље ривале и јубиларну 50. Бундеслигу учинио најдосаднијим континенталним шампионатом. Из кола у коло обарао је рекорде и заједно с клубом уписивао се у немачке фудбалске анале.

Доминацију, 20 бодова више од другопласираног актуелног првака Суботићеве Борусије из Дортмунда или фасцинантних 66 од Ђурђићевог фењерџије Гројтер Фирта, пренео је и у најјаче европско фудбалско надметање – Лигу шампиона.

У полуфиналу Бајерн је декласирао шпанског гиганта, а време ће показати да ли је чувену игру „тика-така“ и заувек послао у историју. Чврстим, агресивним и тактички беспрекорним издањима Бајерн је, понајвише захваљујући њему, показао огромну снагу и моћ и задивио Европу и свет. Не памти се да је неко у завршницама великих такмичења био толико супериоран не дозволивши великом ривалу ни да створи озбиљнију прилику, а камоли да дође до изражаја. И још је шеретски изјавио да није било лако као што то резултат приказује (4:0 и 3:0).

Многи су се пре непуне две године питали зашто су челници Бавараца довели „пензионера“, а он је свима доказао да није за старо гвожђе и да може још доста тога да донесе савременом фудбалу.

Јозеф „Јуп“ Хајнкес је рођен као победник, мада је светлост дана у свом Менхенгладбаху угледао у тренуцима док је нацистичка Немачка потписивала капитулацију у Другом светском рату. Наравно, тог 9. маја 1945. године нико није ни слутио да је свет добио једног врхунског фудбалера, а доцније и великог тренерског мага.

Сврстао се у играчке легенде, пошто је од 1963. до 1967, а затим и од 1970. до 1978. године 308 пута у шампионатима обукао дрес Борусије и постигао 218 погодака. Са својим „ждрепцима“ четири пута био је првак Немачке (1971, 1975, 1976. и 1977). По два пута заредом био је и најбољи стрелац лиге и Купа Уефе, а једанпут и Купа шампиона. Трећи је голгетер Бундеслиге свих времена са 220 голова. Пехар победника националног купа освојио је 1973, а две године касније и Куп Уефе (укупно 23 гола на 21 утакмици). Од 1967. до 1970. играо је за Хановер (86 мечева и 25 погодака). Био је члан славне генерације западнонемачког фудбала, која је 1972. и 1974. објединила титуле првака Европе и света (39 мечева, 14 голова).

Наставио је са успесима и као тренер, радећи укупно девет сезона у свом матичном клубу, па: три пута у Бајерну, два у Атлетику из Билбаоа, Ајнтрахту из Франкфурта, Тенерифама, Реалу, Бенфики, Шалкеу, Бајеру.

Остао је упамћен као стручњак који је Реалу донео трофеј првака Европе после 32 године. Са Бајерном је освојио по три првенства и купа Немачке, уз два узастопна учешћа у финалу Лиге шампиона заредом. Водећи Шалке два пута је тријумфовао у Уефином Интертото купу (2003. и 2004).

Због румене боје лица током утакмица од саиграча Рудолфа Гореса добио је надимак „Осрам“ (по немачком произвођачу сијалица и уређаја за расвету). Као једно од десеторо деце изучио је гипсарски занат, а уз фудбал је у зимском периоду играо и хокеј на леду. Са супругом Ирис, с којом живи у центру Минхена, има кћерку Керстин. Тврди да му је од фудбала важнији кућни љубимац немачки овчар Кандо.

Ђорђе Смиљанић