Љубичице у шећеру

Најискренија човекова љубав је љубав према храни, рекао је негде духовито Бернард Шо.( Да ли, онда, junk food, која је преплавила наше животе са великом вероватноћом да ће нас и удавити, као лакмус папир непогрешиво разоткрива наше живот као – junk life?)
Како су се животи, судбине људи и историјска карта света мењале у односу на омиљена пића која је имала свака култура, поставља питање Том Стендиџ, аутор најновије књиге, "Историја света у шест пића", коју је објавила Геопоетика (превод Милана Тодоресков).  Од првих насеобина у Грчкој, преко великих гозбених дворана у старој Грчкој и Риму, све до надалеко чувених кафеа из доба просветитељства или кафића новог доба, човечанство је постојало уз шест различитих пића, од којих је свако обележило ток светских збивања. То су пиво, вино, жестока алкохолна пића, кафа, чај и кока – кола.

У цивилизацијама Месопотамије, пиво је било пиће од изузетне важности, баш као и на подручју старог Египта. Пивом су, између осталог, плаћане и наднице.Доба античких цивилизација је било доба вина, али је вино било и основно средство трговине у великим походима преко мора. Бренди, рум и виски били су омиљена пића морепловцима на дугим путовањима, у доба истраживања, али су ова пића била и средство плаћања у трговини робљем. Кафа је пореклом из арапског света, а кафетерије где се овај напитак служио, биле су епицентри духовног развоја у Европи у доба просветитељства. Чај, пореклом из Кине, постао је толико омиљен у Британији, да је понекад одређивао и смер британске политике. Чини се да су шест најомиљенијих пића свих времена збиља мењали свет.

Семенке сласти

Но, као што у оквиру светске историјске сцене постоји скривена карта омиљених пића, тако и у оквиру литерарних светова постоје скривени они гастрономски. "Уметност нам је у стомаку, душа у желуцу", тврдио је и  Пабло Пикасо.

Рекло би се да између гастрономског и Логоса, постоји тајна веза. Њу су песници одавно наслутили. Тако Весна Парун има стих у коме каже: "Реч је кора нара, која пуца на мом срцу". Песници и писци, наиме, одувек воле да сочност, слојевитост и суштину својим стиховима додају спомињући воће, сетимо се само да воће испод сласти, у дубини, крије семенке – симбол бесмртности и суштине, Логоса, дакле. Брајан Петен има песму "Украдена поморанџа", која почиње стиховима: "Кад сам излазио, украо сам поморанџу, Носио сам је у џепу и осећао као топлу планету…"

Шејмас Хини, Ирац и лауреат Нобелове награде за књижевност, једну од својих најлепших песама назвао је "Дан бућкања масла".Ова песма садржи сав пуни укус млека и кајмака, у којој се скоруп пореди са "згрушаним сунцем које су ловили".

Марк Стренд, амерички песник (онај фатални Стренд који је на Коламбији предавао плавоокој студенткињи Ерики Џонг, а она му је, веома заљубљена,  посветила неколико одличних песама), написао је песму која се зове "Динстана телетина". Стих по стих, песник се сећа детињства у  коме му је мајка пунила тањир до врха, у Сибрајту, у Новој Шкотској. У укусу динстане телетине, за Стренда је остао скривен опојни дах детињства, у коме су чуда очекивана и у којима је синоним среће нежна, готово флорална рука која тако често пружа храну – мајчина. Блез Сандрар (онај исти песник који је, вративши се из рата без руке лутао пустим улицама Нице у октобру), написао је поетску творевину "Јеловник" у којој су  наређани једно поред другог поменуте и "печене шкољке" и пужеви француски  са ванилом и шечером и вино од пиринча са љиубичицама и џем од морских алги".

Читава моја рана младост прожета је једним укусом: љубичицама у шећеру. Никад их нисам пробала, али сам о њима читала, што је, који пут, више. Њих Лоренс Дарел спомиње у  "Александријском квартету". Љубичице у устима топи нико други до невероватна Јустина, у коју је главни јунак лудо заљубљен и њихови пољупци личе на "прве облике штампарства."

Страствени читалац приметиће још нешто: писци који у свом литерарном опусу говоре о храни, користе је као метафору или се поигравају у својим делима њом,веома ретко или готово никада не извршавају самоубиство. То важи чак и за руске писце, а руска литература , по речима Данила Киша, има "цео вагон самоубица". Писати о храни, изгледа, значи и прихватити ведрију, чулну страну овог и оваквог живота. Изгледа да је мање болно "слагати варку на варку"(Андрић), ако се то чини уз пробрано јело и иста таква пића. Руски писац јеврејског порекла, Александар Генис, читаву је једну књигу посветио студији о руској кухињи у Совјетском Савезу, дакле у – комунизму.О суштини и апсурдитету комунизма, она више говори од десетак томова филозофско-социолошких анализа. Из Генисове књиге, а преко социјалистичке трпезе, сазнајемо да је комунизам по својој суштини сив, досадан и – безукусан. Што ће рећи да поприлично подсећа на пакао.

Бела Хамваш  уједном есеју спекулише о томе какав би укус у устима имало тело вољене жене. И долази до закључка да би то морао бити укус најфиније, млечне чоколаде, у коме има мало од опојности шафрана и мало нечег љуткастог и неземаљског. Али, он је написао и посебан трактат о умећу уживања у вину, који није само похвала и ода најлепшим виноградима и напрефињенијим непцима, већ истинска похвала ономе што су Грци давно и тачно дефинисали као "приватни живот". Затворени у благодети својих истинских, унутарњих живота (јер слобода и срећа су изнутра, говорили су Латини), могуће је поново повратити бар део онога што живот чини животом. А то су – уживања. (Ова истина била је позната и Алену Боскеу, славном француском песнику, који је дивно негде рекао: "У тридесетој години сам жене, славу и моћ дао за једну кафу са шлагом у Латинском кварту").

Млеко сечено ножем

Најбољи писци српског језика, били су такође, присталице оне крилатице Еразма Ротердамског: "Живот је гозба, или пиј или иди". Тако је Андрић волео кисело млеко које се "сече ножем, а једе кашиком", а Пекић у Ровињу плаћао вечере сачињене од најфинијих морских плодова – једном страницом необјављеног рукописа, коју би, пошто би била предата конобару у руке, била изузета од штампања. Власник ресторана био је, наиме, велики поштовалац Пекићеве литературе. Најлепше и најнежније Кишове странице похвала су животу. Са његових страница из "Породичног циркуса" одише одијумски и распевано и раскошно, биље из Божје баште. И дим из Аушвица који се надвија над тим дахом. Павићева литература такође је похвала чулном, чулима и чудима, а описи најнеобичнијих гозби у његовим делима дали су његовој прози јединствен аромат.