Београд ће увек бити „мој град”

Позориште „Улисесs” са Бриона гостоваће у среду и четвртак, 15. и 16 маја на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду са представом „Кабаре Брехт – задрживи успон Артура Уија”  по делу Бертолта Брехта, у режији Ленке Удовички. Представа је премијерно изведена 22. јула 2011. године у тврђави Минор на Малим Брионима.

Уз Озрена Грабарића, једног од водећих хрватских глумаца који тумачи главну улогу, у представи играју: Младен Вазари, Мислав Чавајда, Горан Богдан, Маја Посавец, Дамир Шабан, Јерко Марчић, Дамир Пољичак, Јуре Иванушић, Зоран Прибићевић, Игор Ковач и Филип Детелић.

Свако гостовање театра „Улисес” у ЈДП-у јесте обострано узбуђење. Са којим емоцијама стижете у Београд?

За мене је, наравно, гостовање у Београду посебно, јер то је град у којем сам рођена, школовала се, одрасла... Београд ће увек бити „мој град” мада се тај мој, Београд, много променио. И увек ме те промене затекну, изненаде. Ваљда негде, подсвесно, очекујем да ћу се вратити у град из којег сам отишла. Понекад, на неком ћошку, деси ми се да се вратим 20 или 30 година уназад. Видим себе и неке пријатеље из „оног времена”. И тако ходам улицом у две паралелне реалности. Мало шизофрено, али занимљиво и даје прилику да се сагледамо, освестимо феномен пролазности и релативности времена и простора. Сложене су емоције, али све више је носталгије, према сопственој младости и заблудама.

Дело „Кабаре Брехт – задрживи успон Артура Уија” Бертолт Брехт написао је давне 1941. године. Зашто је актуелно данас, односно шта је пресудило да га радите?

Брехт је написао једну алегорију о успону Хитлера на власт. Али комад није о Хитлеру већ о томе како је велики капитал, у доба кризе, ушао у симбиозу са гангстерима и гангстерским методама не би ли ојачао своју власт и даље увећавао профит. Хитлер је поражен 1945. године, али та симбиоза је остала, метастазирала, и то је свет у којем живимо данас.

Колико је овај „гангстерски” комад који прича о корупцији, криминалу... било деликатно поставити на сцену комбинујући мјузикл, оперу и драму?

Комад је толико актуелан данас да је било неопходно направити неки жанровско стилски отклон, иначе би био баналан. Није постављен за Брехтовог живота и он га није редиговао тако да је оригиналан и прилично опширан. Доста смо га штриховали и од неких делова текста направили сонгове. Мом сензибилитету музички театар је врло близак. Обично имам живу музику у својим представама и она је саставни део драматургије комада. Уживала сам радећи јер је екипа била одлична, млади глумци са неком новом енергијом, спретни, духовити и дивно смо се играли пролазећи пут од чарлстона и рецимо естетике немог филма до атоналне музике и драме. Драго ми је да ће се нова генерација хрватских глумаца представити београдској публици.

Савременици смо потрошачког друштва, наметнутог маркетинга, новчаних трансакција... Како реагујете на време у којем живимо?

Мислим да живимо у ужасно суровом времену и да смо све ближи неком тоталитарном систему на глобалном нивоу. Само су полуге опресије тако софистициране да и не знамо шта нам се дешава. Тоталитарни хедонизам. Свуда се нуде богзна какви ужици, све фантастично издизајнирано, упаковано, избрендирано, прича се и пише о милионима а већина је на просјачком штапу и ужасно су несрећни. Људи су слуђени, опијају се национализмом, религиозни фанатизам је све јачи, а све то користи њих шачица да згрће новац. Најтужније је што су многим младим људима идоли потпуни идиоти. Није то само код нас, то је светски тренд.

Женска породична лоза вам је посебно јака. Својевремено је ваша бака била амбасадор Боливије у Уједињеним нацијама. Колико је тешко савременој жени да одржи корак са временом и нагомиланим обавезама?

Тешко је. Свима. И мушкарци и жене живе под великим притиском обавеза, у сталној јурњави и бици са временом, јер устројство је такво. Иако је жена равноправна на папиру, ипак је брига о породици и деци највише на њој, и то је огроман терет. Немојте ме погрешно разумети, то је и једна дивна привилегија, али друштво би морало да жену много више растерети и подржи. Битно је за генерације које расту. Уштедело би се на затворима, менталним болницама и психијатријским лековима.

Ваша животна прича као да је истргнута из Маркесових дела. Шта вас растужи, шта чини срећном?

Растужи ме кад видим како неки добри људи пуцају под теретом околности времена и постају зли. А срећном ме чини људска солидарности и, наравно, љубав породице и пријатеља.

Шта ћете овога лета радити на Брионима, односно са којим новим представама ће театар „Улисес” обогатити свој репертоар?

Још нисмо изашли са званичним репертоаром, објавићемо га за највише десетак дана, али ме радује да ће нову представу режирати млади редитељ који је недавно дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду. Играћемо и „Краља Лира” који је наша прва представа и у којем је Раде Шербеџија стварно маестралан, „Одисеја” Горана Стефановског, Нушићевог „Покојника” и, наравно, Брехта.