Век и по Вазнесењске цркве

Храм по­све­ћен Ваз­не­се­њу Го­спод­њем у Ули­ци ад­ми­ра­ла Ге­пра­та обе­ле­жа­ва век и по по­сто­ја­ња. У го­ди­ну ју­би­ле­ја цр­ква – по­себ­но по­зна­та по то­ме што из ње тра­ди­ци­о­нал­но сва­ке го­ди­не по­ла­зи ли­ти­ја у част обе­ле­жа­ва­ња Спа­сов­да­на, кр­сне сла­ве Бе­о­гра­да – ула­зи са не­ко­ли­ко про­бле­ма али на сре­ћу пре­мо­сти­вих.
Фа­са­да па­ро­хиј­ског до­ма не бли­ста као не­ка­да. Сте­пе­ни­шта од цр­ве­ног мер­ме­ра, пред ула­зом у храм, али и два боч­на, при­вре­ме­но су „за­кр­пље­на” нај­о­бич­ни­јим мал­те­ром. У не­за­вид­ном ста­њу је и ве­ћи део пла­тоа ко­ји окру­жу­је храм, али и цр­кве­но дво­ри­ште. Знат­но бо­ља сли­ка до­че­ку­је вер­ни­ке и гра­ђа­не уну­тар хра­ма.
Ико­но­стас из 1880. го­ди­не, де­ло сли­ка­ра Сте­ве То­до­ро­ви­ћа, и да­нас си­ја пу­ним сја­јем. Фре­ске на зи­до­ви­ма и ку­по­ли бо­го­мо­ље осли­ка­не још 1863. го­ди­не ру­ком ру­ског умет­ни­ка Би­цен­ка „ми­лу­ју” сва­ко­га ко се у њих за­гле­да.
– И зво­ник, сме­штен из­ме­ђу па­ро­хиј­ског до­ма и хра­ма, одо­ле­ва зу­бу вре­ме­на. По­диг­нут је, до­ду­ше, пре се­дам де­це­ни­ја на ме­сту где се на­ла­зио др­ве­ни зво­ник ко­ји се, нај­ве­ро­ват­ни­је због ста­ро­сти, стро­по­штао на де­ча­ка зво­на­ра – ка­же Ар­се­ни­је Ар­се­ни­је­вић, ста­ре­ши­на Ваз­не­сењ­ске цр­кве, от­кри­ва­ју­ћи да је цр­ква у ви­ше на­вра­та тра­жи­ла по­моћ од гра­да ка­ко би се ре­ши­ли по­је­ди­ни про­бле­ми. На њи­хо­ву адре­су нај­че­шће су сти­за­ла сред­ства за те­ку­ће одр­жа­ва­ње хра­ма, али им је за­то не­дав­но у по­моћ при­те­кло пред­у­зе­ће „Ср­би­ја­шу­ме” ко­је бес­плат­но из­ра­ђу­је про­је­кат адап­та­ци­је цр­кве­ног дво­ри­шта.
– Ус­пе­ли смо и да са­ку­пи­мо 11.000 евра за адап­та­ци­ју фа­са­де Па­ро­хиј­ског до­ма ко­ји да­ти­ра из 1870. го­ди­не. Ра­до­ви по­чи­њу да­нас  – на­ја­вљу­је ста­ре­ши­на хра­ма, до­да­ју­ћи да по­том на ред до­ла­зи и улеп­ша­ва­ње пла­тоа око објек­та.
Већ до­тра­ја­ле сте­пе­ни­це са ко­јих је пре сто го­ди­на краљ Пе­тар Пр­ви по­здра­вио на­род спре­ма­ју­ћи се за по­ход у Пр­ви бал­кан­ски рат мо­жда су и нај­ве­ћи про­блем Ваз­не­сењ­ске цр­кве. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, до­да­је ста­ре­ши­на, про­це­ње­но је да би за пот­пу­ну об­но­ву би­ло по­треб­но око 27.000 евра.
– Сте­пе­ни­це су ста­ре ко­ли­ко и цр­ква, из­ра­ђе­ни су од ма­ђар­ског мер­ме­ра и тре­ба да бу­ду ре­ста­у­ри­ра­ни у це­ло­сти, али за тај по­ду­хват за са­да не­ма нов­ца – ка­же све­ште­ник.
По­себ­ност хра­ма у ср­цу гра­да је и зво­но из 1830. го­ди­не ко­јим је на­ро­ду об­зна­њен Ха­ти­ше­риф. Нај­пре се чу­ва­ло у Са­бор­ној цр­кви, да би бри­гу о ње­му по­том пре­у­зео Храм Ваз­не­се­ња Го­спод­њег.
– Ста­ро зво­но ра­ди и дан-да­нас, а по­кре­ће га струј­ни ме­ха­ни­зам – от­кри­ва ста­ре­ши­на цр­кве ко­ја је 1969. го­ди­не про­гла­ше­на спо­ме­ни­ком кул­ту­ре.
Ико­не и ико­но­стас под­врг­ну­ти су кон­зер­ва­ци­ји пре се­дам го­ди­на, док је по­чет­ком овог ве­ка осве­жен и це­ло­куп­ни жи­во­пис.
– Пре то­га ни­је би­ло мо­гу­ће ви­де­ти ни­јед­ну фре­ску на зи­ду, јер су се у са­мој цр­кви па­ли­ле све­ће па су сли­ке по­цр­не­ле од га­ре­жи – ис­ти­че Ар­се­ни­је Ар­се­ни­је­вић.

----------------------------------------------------------

Крст знак се­ћа­ња на стра­да­ле 6. апри­ла 1941.
У дво­ри­шту цр­кве на­ла­зи се мер­мер­ни крст, по­диг­нут се­дам­де­се­тих го­ди­на ми­ну­лог ве­ка у знак се­ћа­ња на жр­тве ше­сто­а­прил­ског бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да, ка­да је по­ги­ну­ло око 200 жи­те­ља глав­ног гра­да. На том ме­сту сво­је­вре­ме­но се на­ла­зи­ло скло­ни­ште у ко­је су се са­кри­ли пре­пла­ше­ни гра­ђа­ни, али су бом­бе по­па­да­ле баш на цр­кве­но дво­ри­ште и усмр­ти­ле их.

----------------------------------------------------------

По­се­та иконе Бо­го­ро­ди­це  Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це
По­сле по­се­те осве­ће­не ко­пи­је чу­до­твор­не ико­не Бо­го­ро­ди­це Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це из Ка­ре­је, у апри­лу 2007. го­ди­не, упра­ва Ваз­не­сењ­ске цр­кве од­лу­чи­ла је да на­пра­ви бо­го­ро­ди­чин трон у ко­јем је угра­ђе­на ре­про­дук­ци­ја чу­ве­не ико­не. У то­ку бо­рав­ка Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це ве­ли­ки број гра­ђа­на до­шао је да јој се по­кло­ни.