Нема резервне Србије

Александра Вучића на северу Косова и Метохије ипак нису, као што се најављивало, гађали јајима. Али чињеница да су га у Лепосавићу дочекали аплаузима, а у Косовској Митровици звиждуцима говори да тамошњи Срби нису више тако јединствени у отпору примене Бриселског споразума, како што тврде њихови општински челници када дођу у Београд.

Требало је смоћи снаге и упркос безбедносним ризицима и претњама доћи тамошњим Србима на ноге и слушати тешка питања и давати не баш лаке и пријатне одговоре. Можда Вучић одговарајући, како је неко пребројао, на више од сто питања, није успео све српске одборнике да убеди како „држава боље од овог није могла”, али им је јасно поручио да и поред тога што различито сагледавају проблем неће бити остављени на цедилу и да „Србија неће тражити нови народ.”

Први потпредседник владе им је без увијања поручио да је ово максимум који се могао постићи у овом историјском тренутку и пружио руку, када се „главе охладе” да се удруже и заједно решавају „питања из наше будућности”. Да ли ће политички представници Срба прихватити понуђену руку да заједно са Београдом, корак по корак, граде институције будуће заједнице српских општина или ће и даље истрајавати на позицијама својих партијских политика видеће се у наредним данима.

Тачно је да Срби и северно и јужно од Ибра живе у страху да се не понови неки мартовски погром, као 2004. године и да с разлогом немају поверења у Приштину. Од 1999. године нагомилало се више од 1.000 нерешених убистава Срба. Али сада када, како каже Вучић, постоји писана гаранција НАТО-а да албанска чизма неће крочити у српске средине на северу треба да покушају да разумом надвладају емоције, јер им се пружа шанса да о њиховој безбедности брину српски полицајци и да им суде српске судије.

Бриселским споразумом север КиМ неће добити „Републику Српску”, али ће добити шансу да уз помоћ Београда самостално управља својим животом без уплитања Приштине. Србија већ плаћа наставнике и лекаре из свог буџета на Космету и наставиће то да ради и даље.

После избора нове општинске власти, Заједницу општина више нико у међународној заједници неће моћи да назива „паралелним структурама”. Уколико косовски Срби превладају политичке сујете и направе заједничку листу на будућим изборима за косовски парламент могу да освоје чак и 25 посланика и имају други по снази посланички клуб. Да ли би онда косовски Албанци у скупштини могли да доносе тако лако прописе који нису у интересу српске заједнице? Сумњам.

Да помака у схватању како ова влада, ипак, нема намеру да свој народ претвори у Косоваре и испоручи Хашиму Тачију види се из  охрабрујућих речи председника општине Звечан Драгише Миловића који каже да морамо да наставимо заједно да радимо „ јер немамо резервну државу, наша држава је Србија.”

Јер, уколико се Срби са КиМ у наредном периоду не буду договарали о потезима са Београдом, тешко да ће уз помоћ Москве опстати на својим вековним просторима.