Nema rezervne Srbije

Aleksandra Vučića na severu Kosova i Metohije ipak nisu, kao što se najavljivalo, gađali jajima. Ali činjenica da su ga u Leposaviću dočekali aplauzima, a u Kosovskoj Mitrovici zvižducima govori da tamošnji Srbi nisu više tako jedinstveni u otporu primene Briselskog sporazuma, kako što tvrde njihovi opštinski čelnici kada dođu u Beograd.

Trebalo je smoći snage i uprkos bezbednosnim rizicima i pretnjama doći tamošnjim Srbima na noge i slušati teška pitanja i davati ne baš lake i prijatne odgovore. Možda Vučić odgovarajući, kako je neko prebrojao, na više od sto pitanja, nije uspeo sve srpske odbornike da ubedi kako „država bolje od ovog nije mogla”, ali im je jasno poručio da i pored toga što različito sagledavaju problem neće biti ostavljeni na cedilu i da „Srbija neće tražiti novi narod.”

Prvi potpredsednik vlade im je bez uvijanja poručio da je ovo maksimum koji se mogao postići u ovom istorijskom trenutku i pružio ruku, kada se „glave ohlade” da se udruže i zajedno rešavaju „pitanja iz naše budućnosti”. Da li će politički predstavnici Srba prihvatiti ponuđenu ruku da zajedno sa Beogradom, korak po korak, grade institucije buduće zajednice srpskih opština ili će i dalje istrajavati na pozicijama svojih partijskih politika videće se u narednim danima.

Tačno je da Srbi i severno i južno od Ibra žive u strahu da se ne ponovi neki martovski pogrom, kao 2004. godine i da s razlogom nemaju poverenja u Prištinu. Od 1999. godine nagomilalo se više od 1.000 nerešenih ubistava Srba. Ali sada kada, kako kaže Vučić, postoji pisana garancija NATO-a da albanska čizma neće kročiti u srpske sredine na severu treba da pokušaju da razumom nadvladaju emocije, jer im se pruža šansa da o njihovoj bezbednosti brinu srpski policajci i da im sude srpske sudije.

Briselskim sporazumom sever KiM neće dobiti „Republiku Srpsku”, ali će dobiti šansu da uz pomoć Beograda samostalno upravlja svojim životom bez uplitanja Prištine. Srbija već plaća nastavnike i lekare iz svog budžeta na Kosmetu i nastaviće to da radi i dalje.

Posle izbora nove opštinske vlasti, Zajednicu opština više niko u međunarodnoj zajednici neće moći da naziva „paralelnim strukturama”. Ukoliko kosovski Srbi prevladaju političke sujete i naprave zajedničku listu na budućim izborima za kosovski parlament mogu da osvoje čak i 25 poslanika i imaju drugi po snazi poslanički klub. Da li bi onda kosovski Albanci u skupštini mogli da donose tako lako propise koji nisu u interesu srpske zajednice? Sumnjam.

Da pomaka u shvatanju kako ova vlada, ipak, nema nameru da svoj narod pretvori u Kosovare i isporuči Hašimu Tačiju vidi se iz  ohrabrujućih reči predsednika opštine Zvečan Dragiše Milovića koji kaže da moramo da nastavimo zajedno da radimo „ jer nemamo rezervnu državu, naša država je Srbija.”

Jer, ukoliko se Srbi sa KiM u narednom periodu ne budu dogovarali o potezima sa Beogradom, teško da će uz pomoć Moskve opstati na svojim vekovnim prostorima.