Екстравагантно, бучно и дуго

Кан –  Бескрајна екстраваганција! Тако се у најкраћем може описати филм „Велики Гетсби” База Лурмана, са којим је синоћ, под нагомиланим кишним облацима над Кроазетом, најсвечаније могуће почео 66. Кански филмски фестивал.

Та нова Лурманова филмска екстраваганција ипак има крај, али тек после 142 минута, када се гледаоци добрано заморе гледајући неизбежне вратоломије овог аустралијског – више шоумена него редитеља – који очигледно сматра да не постоје филмске сцене без „побољшања” у виду много музике, костима, свих могућих додатака и трикова камере.

Било је тако и у „Мулен ружу”, а сада је тако и у „Великом Гетсбију”. Међутим, с обзиром на неумерен начин живота главног јунака Џеја Гетсбија, овакав Лурманов приступ није сасвим неприкладан, иако је у супротности са префињеном прозом Френсиса Скота Фицџералда, према чијем је ремек-делу америчке, па и светске књижевности, с почетка 20. века, снимљена и ова, шеста по реду и најскупља (на филму је радило 1.160 људи и 960 глумаца, статиста, каскадера) филмска екранизација.

У којој мери је Баз Лурман (радио на сценарију са својом супругом) испоштовао Фицџералдово дело које се увек опирало правилима и нормама филмске драматургије? И Лурман се сусрео са истоветним проблемима које су имали и његови претходници у својим адаптацијама.

Будући да заплета у роману готово да нема, магична Фицџералдова проза преточена је на велико платно у виду дописиваних дијалога ликова који сами себе објашњавају, што делује прилично смешно.

Међутим, Лурману се може признати посвећеност и везаност за материјал који је у сликовитом и живом филму опипљив и сасвим веран духу Фицџералдове прозе.

Међутим, он то није када је реч о словима и тону романа о једном времену када се рађала нова аристократија, али не она по плавој крви, већ по зеленим новчаницама, и када је постојао јунак попут Гетсбија – до смрти непоколебљиво веран својој неузвраћеној љубави, који је од своје куће направио позорницу за цео Њујорк, а од свога живота и личности велику мистерију на тој истој позорници.

Филмску причу о мистериозном богаташу Џеју Гетсбију (један од најтрагичнијих ликова у светској књижевности) и Њујорку двадесетих година прошлог века, граду џеза, интрига, илузија, опсесија, лудила, трагедија и непостојане љубави у којем раскалашно живе новобогаташи, Баз Лурман почиње са црно-белим тоновима (уз коришћење архивских снимака), а наставља уз помоћ свих „благодети” три-де технологије уз громогласну, најчешће какофоничну музику Гершвина („Рапсодија у плавом”), хипхоп ноте Џеја Зија, Бијонсе, Вил. Ај. Ема и Емели Санде (у сценама техно-журки током 1922. године).

Иако је лик наратора и писца Ника Каравеја (Тоби Мекгвајер), из чије визуре се догађа све што се (у роману) филму види, драмски изазован, он остаје проблематичан у смислу кључних тематских осветљења (забринутост за судбину америчког сна, поновно откривање љубави и слично).

Главног јунака Џеја Гетсбија – кога звездани Леонардо Дикаприо тумачи више у стилу Орсона Велса у „Грађанину Кејну”, него Роберта Редфорда у најпопуларнијој верзији „Гетсбија” – гледалац упознаје готово после сат времена филма и силних раскошних журки са парадом фирмираних хаљина, накита, шминке и музике и свеопштег упадљивог дизајна.

Дикаприо делује као да му је удобно на „командном мосту” – у кожи Гетсбија, јер има тај звездани ореол и харизму. Лурман га фотографише гламурозно и са дивљењем. Ту су, наравно, и Гетсбијева неостварена љубав Дејзи Бјукенен (чини се, претешка улога за Кери Малиган) и њен муж Том Бјукенен (Џоел Евертон).

Сценарио за филм Лурман је радио заједно са Крегом Пирсом, али и са супругом Кетрин Мартин, која је и копродуценткиња и сарадник на дизајну, а за врхунску филмску фотографију, која преноси атмосферу, заслужан је Сајмон Дуган.

Преекстравагантну Лурманову верзију „Великог Гетсбија”, очигледно подређену млађој биоскопској популацији, пет дана после америчке премијере и само два сата после свечаног отварања 66. Канског фестивала, видела је и публика свих већих европских градова, па и Београда.

Спилбергова председничка палица

– Његови филмови, али и целокупна посвећеност филму, чине овог редитеља једнаким холивудским филмским великанима и поносни смо што смо га угостили – изјављивао је фестивалски челник Тјери Фремо дочекујући јуче пред Хотелом „Мажестик” 66-годишњег холивудског мага Стивена Спилберга. 

Редитељ чији рад покрива широки спектар, од забавних филмова до озбиљних рефлексија историје, расизма, људских стања и страдања, обожавани аутор „Ајкуле”, „Блиских сусрета треће врсте”, „Отимача изгубљеног ковчега”, „И. Т.”, „Шиндлерове листе”, више пута је учествовао на Канском фестивалу, али је ово први пут да се појављује у улози председника жирија.

До 26. маја, Спилберг ће заједно са редитељима Ангом Лијем, Кристијаном Мунђијуом, Наоми Кавасе и Лин Ремзи, и глумцима: Никол Кидман, Арно Деплешеном и Кристофером Валцом, већати о 20 филмова који се ове године такмиче за „Златну палму”.