Вилотићи и Буендија

Радован Трећи, легендарни јунак истоимене драме Душана Ковачевића, на папиру и у представи која се по томе што је на папиру записано играла и играће се, чини невиђен џумбус и белај у борби против непријатеља Вилотића.

Када, међутим, кола крену низбрдо, „јуначки” се ставља на чело непријатељске војске у јуришу против самог себе.

У роману „Сто година самоће” Габријела Гарсије Маркеса, пуковник Аурелијано Буендија, један од кључних јунака, а по многима и главни јунак ове књиге – пошто је „дигао тридесет и два оружана устанка, од којих су сви били угушени”, „избегао четрнаест атентата, седамдесет три заседе и умакао једном строју за стрељање”, постао „врховни командант револуционарних снага, са правом да суди и командује од једне границе до друге”, а пре него што је„потписао капитулацију”, „преживео велику дозу стрихина у кафи, која је била довољна да убије коња”, „сам себи задао једину рану коју је задобио и одбио орден који му је, као награду због потписане капитулације, понудио председник републике” – састао се са правним саветницима који су му предложили услове примирја, по којима је испадало како има да се одрекне свих принципа због којих је повео своју борбу.

Када је чуо услове, пуковник се насмејао.

И рекао:

„Што ће рећи – да се боримо само за власт.”

Саветници су покушали да га убеде како није у праву и како услови нису тако неповољни као што му се чини.

Пуковник, човек који никада није дозволио да га фотографишу, зауставио их је.

И рекао:

„Не губите време. Важно је да се од овог момента боримо само за власт. Пошто је тако – нема препреке да их прихватимо.”

Зашто вам ово причам – многима је јасно.

Онима којима није – нема сврхе објашњавати.

А зашто сам се определио за алегоричан начин обраћања, када живимо у условима „медијске слободе”?

Поштено: цензура ме није натерала.

Аутоцензура – јесте.

А да ли је у питању аутоцензура мотивисана страхом?

Није.

Не зато што сам храбар, него зато што живимо у времену у ком свако може да каже шта хоће и у ком се то што ће неко рећи мање-више никога не тиче.

Ова аутоцензура мотивисана је добрим укусом.

Јер је много лепше писати о пуковнику Буендији него о онима који, за разлику од њега, обожавају да се фотографишу. Али му, осим по броју фотографија, ни по чему другом нису ни до колена.

И много је забавније писати о Радовану Трећем него о онима које је, створивши његов трагикомични лик, Душан Ковачевић антиципирао.