Vilotići i Buendija

Radovan Treći, legendarni junak istoimene drame Dušana Kovačevića, na papiru i u predstavi koja se po tome što je na papiru zapisano igrala i igraće se, čini neviđen džumbus i belaj u borbi protiv neprijatelja Vilotića.

Kada, međutim, kola krenu nizbrdo, „junački” se stavlja na čelo neprijateljske vojske u jurišu protiv samog sebe.

U romanu „Sto godina samoće” Gabrijela Garsije Markesa, pukovnik Aurelijano Buendija, jedan od ključnih junaka, a po mnogima i glavni junak ove knjige – pošto je „digao trideset i dva oružana ustanka, od kojih su svi bili ugušeni”, „izbegao četrnaest atentata, sedamdeset tri zasede i umakao jednom stroju za streljanje”, postao „vrhovni komandant revolucionarnih snaga, sa pravom da sudi i komanduje od jedne granice do druge”, a pre nego što je„potpisao kapitulaciju”, „preživeo veliku dozu strihina u kafi, koja je bila dovoljna da ubije konja”, „sam sebi zadao jedinu ranu koju je zadobio i odbio orden koji mu je, kao nagradu zbog potpisane kapitulacije, ponudio predsednik republike” – sastao se sa pravnim savetnicima koji su mu predložili uslove primirja, po kojima je ispadalo kako ima da se odrekne svih principa zbog kojih je poveo svoju borbu.

Kada je čuo uslove, pukovnik se nasmejao.

I rekao:

„Što će reći – da se borimo samo za vlast.”

Savetnici su pokušali da ga ubede kako nije u pravu i kako uslovi nisu tako nepovoljni kao što mu se čini.

Pukovnik, čovek koji nikada nije dozvolio da ga fotografišu, zaustavio ih je.

I rekao:

„Ne gubite vreme. Važno je da se od ovog momenta borimo samo za vlast. Pošto je tako – nema prepreke da ih prihvatimo.”

Zašto vam ovo pričam – mnogima je jasno.

Onima kojima nije – nema svrhe objašnjavati.

A zašto sam se opredelio za alegoričan način obraćanja, kada živimo u uslovima „medijske slobode”?

Pošteno: cenzura me nije naterala.

Autocenzura – jeste.

A da li je u pitanju autocenzura motivisana strahom?

Nije.

Ne zato što sam hrabar, nego zato što živimo u vremenu u kom svako može da kaže šta hoće i u kom se to što će neko reći manje-više nikoga ne tiče.

Ova autocenzura motivisana je dobrim ukusom.

Jer je mnogo lepše pisati o pukovniku Buendiji nego o onima koji, za razliku od njega, obožavaju da se fotografišu. Ali mu, osim po broju fotografija, ni po čemu drugom nisu ni do kolena.

I mnogo je zabavnije pisati o Radovanu Trećem nego o onima koje je, stvorivši njegov tragikomični lik, Dušan Kovačević anticipirao.