Трофеји уместо цвећа

Својим дебитантским кореографским остварењем "Без цвећа, молим", млада Дуња Јоцић као да је призвала нешто много, много веће од букета ружа, рецимо. Чак три награде на управо завршеном 11. фестивалу кореографских минијатура, ове године први пут одржаном на Великој сцени Народног позоришта, њој су припале. Откако је минијатура у овој кући, ниједна никоме досад није донела толико трофеја.

Осим главне фестивалске награде (статуета, диплома и 3000 евра који додељује UniCreditBank), ова Београђанка, чија је играчка адреса у холандском граду Гронингену, освојила је и Награду публике и Плакету "Александар Израиловски". Занимљиво је, при том, да ово није био само кореографски деби Дуње Јоцић већ и њено прво играчко представљање у Београду из кога се запутила на Запад да потражи нешто ново – у свету игре. Прва станица био је Ротердам, односно њихова изузетна Академија за савремену игру. Учила се тамо и на кореографијама чувеног Ханса ван Манена. После иде у Лил, у Норд театар, па следи повратак назад у Холандију, али у Гронинген у компанију Клуб Гај&Рони. Овај израелски тандем (Гај Вајцман–Рон Хавер), који ради у Европи, упознали су и наши гледаоци захваљујући новосадској поставци њихове представе "Језик зидова", у продукцији Форума за нови плес при СНП, којој је управо публика доделила "своју" награду на Белефу, а жири УБУС-а награду "Димитрије Парлић" за 2006. годину. Иначе, кореографкињу победничке минијатуре "Без цвећа, молим" очекује и лане уведена награда, можда вреднија од свих: целовечерња представа на Белефу наредне године. Далеко је лето у Београду 2008. и Дуња Јоцић ће о њему тек размишљати. Оно што јој је у овом часу прво на уму...

– Знам да бих волела да око мене опет буду редитељ Никола Завишић, Ана Маљевић и сви други наши уметници који су ми помогли и охрабрили ме да се прикажем као кореограф. Желела бих и да у мојој представи буду мушки играчи из света и наши глумци. Не бих само чисти "денс". За ову моју минијатуру ја сам "смислила" и музику, скупљајући звукове разне, волела бих да тако нешто урадим и за Белеф или да то буде музика Хајнера Гебелса, изузетног уметника чије је дело представљено и на нашем Битефу. Такође бих волела и музичара на сцени. То је оно што ми се сада мота по глави.

У велики свет игре Дуња Јоцић кренула је са дипломом београдске школе "Лујо Давичо", али стеченој на Одсеку за фолклор, али и са завидним искуством у уметничкој гимнастици која је имала посебно место у њеном  детињству. Освајала је награде, не сећа се више ни где и колико, али много их је било, баш као и такмичења по свету. Данас не жали што је прошла кроз сва та "мучења тела" јер исто то захтева и уметност игре.

– Кад уђем у студио, знам да ме чека напоран дан, али када пређем његов праг ја остављам све горке ствари иза себе и знам да је то моја природна средина у којој сам увек срећна. Поготову што су Гај и Рони веома позитивни људи који са играчима успостављају један истински креативни дијалог покрета, што је за све јако важно. Они су ми помогли да препознам кореографа у себи. А у савременој игри ово је доба кореографа. Они су праве звезде. Играчи су то само у класичној игри – у балету. Сви остали углавном су шрафови у кореографским машинама. Кореографи су данас велики или мали богови. Некад добри, а некад – они други.