Два крила истог бића

Патријарх Павле дао је праву меру много чему, па и односу Цркве и државе. Његов став је био као и став Светог Саве да су Црква и држава два крила једног истог бића – друштва. Да и једна и друга треба да буду у служби народа.

Јасно је назначавао шта је чији задатак. Говорио је да је дужност државе да ,,на начелима владавине права поштује и обезбеђује права свих, па и неотуђива права Цркве, ради остваривања њене духовне, моралне и социјалне мисије”, а да је Црква, ,,остварујући своју благотворну улогу у духовно-моралном преображавању народа”, дужна да то чини уз поштовање друштвеног поретка и државних закона.

У свакој прилици је истицао важност правног организовања и уређења друштва. Говорио је: ,,Живот човеков, и живот људске заједнице уопште, незамислив је без његовог организовања на основама правног поретка и закона.” А да сва историја човечанства потврђује да ,,закона, права и поретка може бити само онде где постоји организована држава и где постоји вера као смисао и вертикала устројства и поретка људског живота на земљи”.

Патријарх Павле на чело СПЦ дошао је (1990) у време управо када се урушавао комунизам и када је отпочињао изузетно тежак период у српској историји. Брод Цркве није склањао од недаћа које су нагрнуле на државу и на српски народ. Напротив. Преузимао је терета колико се могло понети. И сам је лично одлазио у разне мисије: ишао је на ратишта да смири страсти, посећивао државнике који су имали утицаја на стање у бившој Југославији, одлазио у Уједињене нације... Али, увек само као – духовни пастир.

Стављање ,,капацитета” Цркве у службу народа, у тешким годинама рата, санкција и свакаквих међународних уцена, види се и по томе што није инсистирао на довршењу великог националног посла, завршетку изградње Храма Светог Саве на Врачару. Потоњи рекламери који су се сколили око овог заветног српског храма приговарали су да патријарх Павле тобоже није био заинтересован да се Храм заврши. А, у ствари, патријархов став је био да тај посао може причекати, јер у том тренутку било много важније побринути се за милионе других ,,малих храмова” (људских душа), сачувати народ и помоћи унесрећенима.

Патријарх Павле је виђан на састанку с председником Србије Слободаном Милошевићем, на појединим свечаним заседањима скупштине, на великим народним догађајима, заједно с представницима државе... Опозиција је замерала патријарху кад год би отишао код председника Милошевића, а његов одговор је био: ,,Ја сам њему одлазио као председнику Републике Србије.” Био је патријарх Павле и на проглашењу Устава СР Југославије 1992. године. После тога један тада сеоски средњообразовани свештеник узео је себи слободу да патријарху напише писмо и изнесе замерке што је присуствовао том догађају. Патријарх му уљудно и поучно одговори да је био тамо што је одлучено да Србија и Црна Гора остану заједно, а да је, иначе, у свему најважније шта и како се чини...

Једном приликом Слободан Милошевић је дошао на састанак у Патријаршију. Патријарх Павле га дочека с уважавањем, као највишег представника државе. Међутим, поједине владике га оштро нападну, због неких његових политичких ставова, тако да он никада више није крочио у Патријаршијски двор. Патријарх је замерио владикама које су тако наступиле. Образложио ми је касније: ,,Што му се тада говорило, требало је да буде на начин који доликује и домаћину и госту: да речи буду благе, а докази јаки. Не друкчије.”

Патријарх Павле је поштовао државни поредак, како Србије, тако и свих других држава на канонском подручју СПЦ. Али, исто тако, захтевао је да се поштује и доследно је штитио аутономију Цркве.

То ни на који начин није сматрао за сметњу да каже и да упозори на нешто што није по правди и што није у интересу народа. Тако, рецимо, када је 1996. године у Београду дошло до великих демонстрација, а онда и до „узвратних демонстрација”, патријарх је упутио јавни апел грађанима и властима Србије: „Ако би којом несрећом дошло до сукоба, бићу дужан да и лично станем на страну народа према коме би се применила сила.”

Патријарх Павле каже: „Ко добро чини за Цркву, добро чини и за народ; и обрнуто, ко добро чини за народ, добро чини и за Цркву.”

Износио је јасан став и помагао држави у очувању Косова и Метохије. Свети архијерејски сабор СПЦ са њим на челу предлагао је, ако дође до наметнутог решења (на Косову и Метохији), да ,,Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије”.

Директор ,,Просвете", Београд